Јеванђеље

Jump to: navigation, search
Свето Јеванђеље
Свето Јеванђеље

ЈЕВАНЂЕЉЕ (грч. εύαγγέλιον - блага, радосна вест), блага и радосна вест ο спасењу човека кроз Исуса Христа, обећано "семену женином" (Пост 3,15), због чега се то место у Библији назива "протојеванђеље" - прво Јеванђеље, на основу пророчанства (Ис 61,1), за које је Христос рекао да се испунило на њему (Мт 11,5; Лк 4,18). У смисао речи Јеванђеље улази сав богати садржај обећања ο свеспасавајућој Божанској благодати у Христу (Дап 20,24; Рм 1,1-2; Лк 1,15) и благовест ο Царству Божијем (Лк 6,16, Мт 4,23; 9,35). Христос је центар благовести, и услед тога његова личност и Јеванђеље никада се не могу одвојити (Мк 8,35; 10,29). Када Св. Павле говори да он проповеда Јеванђеље Христово, то значи да он проповеда оно Јеванђеље које је проповедао Христос.

Израз "јеванђеље", који је првобитно означавао благу вест ο Исусу Христу, током времена је почео да се схвата као приповест ο Његовом земаљском животу (Мк 1,1). Зато се често говори ο четири Јеванђеља као ο различитим зборницима, у којима се приповеда ο животу и делима Спаситеља на земљи. С обзиром на то да су ове канонске књиге богонадахнуте, а садржај им је у целини везан за живот и рад једне личности - Исуса Христа, Јеванђеља носе ознаке по онима који су их написали, нпр. Јеванђеље по Матеју (а не од Матеја) и др.; оно је од Бога, а по Матејевом казивању, записивању.

Оригиналност и аутентичност

Ο оригиналности и аутентичности четири Јеванђеља сведоче најранији хришћански писци, као: Св. Климент Римски (пострадао 100. године) - у својој Првој посланици Коринћанима показује познавање три Jеванђеља; Св. Игњатије Богоносац, Епископ (пострадао 107. или 115. године), у својим посланицама има наводе Јеванђеља по Матеју; Св. Поликарп, Епископ Смирне (пострадао између 156. и 166. године), у својој Посланици Филипљанима има много навода из Јеванђеља по Матеју, и цитира (1 Јн 4,3). Св. Иринеј, Епископ Лиона (око 140. до 202. године), говори ο четири Јеванђеља и чак износи основне разлоге зашто их има четири. Св. Јустин Мученик (родио се почетком II века) наводи мноштво цитата из Јеванђеља по Матеју и Луки, а неколико по Марку и Јовану. Св. Климент Александријски пружа јасно сведочанство ο томе да су хришћанске општине једногласно признавале четири Јеванђеља. И Тертулијан (250) заступа аутентичност Јеванђеља по Луки. Сва четири Јеванђеља налазе се у два најстарија превода Hoвог Завета, на старосиријском (пешито) и старолатинском (итала) језику.

Што се тиче унутрашњег доказивања истинитости Јеванђеља, прва три садрже Христово предсказање ο разорењу Јерусалима; по стилу и начину излагања, јасно је да су писана пре овог догађаја (70. године), јер говоре ο знацима који ћe претходити, а не ο страхотама стварности. У Јеванђељу по Јовану, наилазимо на изразе који потврђују предање да је оно написано много касније, изван Палестине, у Ефесу. Због тога, писац брижљиво објашњава јеврејске изразе и обичаје (нпр. Пасха - јудејски празник), јер су очигледно били мање познати. У Јеванђељу нема спомена ο разорењу Јерусалимског храма и пропасти државе; аутор је, значи, писао после овог догађаја, и укидање јеврејских установа је била стварна и након тога је већ прошло неко време.

Поређења 4 Јеванђеља

Упоређујући садржај Јеванђеља, примећујемо, поред задивљујуће сагласности, и извесне разлике; разлике су веће између Јеванђеља по Јовану и три друга Јеванђеља. Њихови писци - Матеј, Марко и Лука - слажу се у излагању, и отуда се називају синоптицима, а њихова дела - синоптичким Јеванђељима, јер следе синопсис - упоредно посматрање догађаја из живота Исуса Христа. Синоптици углавном приповедају ο Христовом раду у Галилеји и Његово последње путовање у Јерусалим и догађаје у вези са тим. Α Јован излаже Његове посете Јерусалиму из године у годину, и делатност у Јудеји. Апостол Јован наводи оне Христове говоре којих нема код остале тројице (нпр. Јн 14-18), док код њега нема Проповеди на гори (Мт 5-7; Лк 6,20-49; 11,1-13; 12,21). Прва тројица говоре више ο Христовим чудима, а Јован описује његову изванредну личност; први приповедају шта је он чинио, а Јован, ко је Он.

И међу самим синоптичким јеванђељима постоје извесне разлике. Сва питања око сагласности и разлика између три синоптичка Јеванђеља, у теологији се посебно проучавају. У том циљу, ради боље прегледности, штампају се текстови Јеванђеља упоредо у четири колоне.

Јеванђеље по Јовану

Четврта књига Новог Завета, садржи 21 главу, написана је у Ефесу, с циљем да они којима је упућена "верују да Исус јесте Христос Син Божји, и да верујући имају живот у име његово." (Јн 20,31) Вероватно је написано против лажних учитеља у вези са питањем Христове личности, јер су та погрешна учења, тј. јереси, почела да се јављају у I веку Хришћанства. Првенствена тачка јеванђелског учења јесте Божанство Бога Речи (Логоса), Господа Исуса, затим, искупљење и неопходност духовног препорода, будуће Васкрсење мртвих, послање Светог Духа и др.

Цело Јеванђеље пуно је најузвишенијих и најтајанственијих истина хришћанске вере. Првих 18 стихова прве главе кључна су за даље излагање, јер све касније наведено (чуда и проповеди) има за циљ да потврди истину изражену у почетку - Исус Христос је Син Божији, Вечна Реч, једно са Оцем (Јн 20,31). Због узвишеног богословског излагања хришћанских истина, као и указивања на дар Светога Духа који се узноси изнад и преко Цркве, ово Јеванђеље носи ознаку орла, па се Св. Јован на иконама и фрескама изображава са орлом у позадини.

Јеванђеље по Луки

Књиге Јеванђеља на олтару
Књиге Јеванђеља на олтару

Трећа књига Ηοвог Завета, садржи 24 главе и текстуално је најдужа новозаветна књига. Tpeћe Јеванђеље носи у наслову име Луке, једног од пратилаца Св. Павла на мисионарским путовањима. Писац не спомиње себе, истиче да са своје стране "испитавши тачно све од почетка", жели да свом пријатељу "племенитом Теофилу" изложи све ο животу и раду Христовом (Лк 1,1-4), што је могуће тачније и потпуније. Ово упућује на закључак да је у питању критичко, а не мемоарско писање; оно, овакво, представља почетак научно писане историје Цркве. Св. Лука га је написао под надзором Св. Павла. Неки примећују карактеристичне особености Св. Павла онда када писац излаже речи Христове ο благодати Божијој свеспаситељској за све народе, када слика Христа као Спаситеља не само Јевреја, него и свих људи. Уз то, у овом Јеванђељу изведен је родослов Исусов од Адама (уназад од Христа ка Адаму, Лк 3,23-38), да би се нагласило да је Исус - Син Човечији. Тиме се жели предочити да је Христос не само за Јевреје, већ да је преко Адама с његовим семеном и за све народе света.

Само Св. Лука приповеда ο грешници која помазује Христа миром (Лк 7,36-50), ο Закхеју (Лк 19,1-10), ο царинику и фарисеју (Лк 18,9-14), ο разбојнику на крсту (Лк 15 и 16). Једино Јеванђеље по Луки доноси повест ο рођењу Јована Крститеља (Лк 1,5-25,57-58), ο рођењу и младости Исусовој (Лк 2,1-7), нека запажања ο страдању и Васкрсењу, и приповест ο Вазнесењу на Небо (Лк 24,50-53). Сматра се да је Јеванђеље написано две године пре књиге Дела апостолска (аутор књиге је такође Апостол Лука), негде око 62. или 63. године. Јеванђеље почиње са првосвештеником Захаријем, и због тога носи символ бика, једног од четири лика из визије пророка Језекиља.

Јеванђеље по Марку

Друга књига Новог Завета, садржи 16 глава. Написао га је Марко, нећак Варнавин (Кол 4,10), на основу казивања и под надзором Св. Петра. Намењено је Хришћанима из незнабоштва; отуда он подробно описује јеврејске обичаје и изразе (Мк 7,3; 4,11; 15,42), но ништа не говори ο Христовом рођењу и др. Премда Јеванђеље не казује ништа ново, поред оног што налазимо код Матеја и Луке, ипак оно није понављање других Јеванђеља.

Премда у Јеванђељу има најбитнијих података из Христовог живота, мноштво мање значајних података, које налазимо само овде, сведоче ο томе да је аутор добијао ова сведочанства од поузданог очевица, са добрим памћењем (Мк 1,31; 9,27; 10,21,23; 1,35; 3,20; 6,31; 4,36). Ове и друге карактеристике имају за циљ да представе Христа као Сина Божијег, чији су живот и дела послужили као основица јеванђелске проповеди. Особитост Марка је и у томе што Исуса назива братом Јакова, Јосије, Јуде и Симона (Мк 6,3). Јеванђеље је написано око 70. године, када је разаран Јерусалимски храм, што оно наговештава (Мк 13,2). Јеванђеље почиње са проповести о Св. Јовану Претечи и Крститељу, који се у Теологији често пореди са лавом који риче у пустињи. Због тога је символ овог Јеванђеља лав.

Јеванђеље по Матеју

Прва књига Новог Завета, садржи 28 глава. Ово прво од четири Јеванђеља Свети Оци једногласно приписују Св. Матеју; исто тако, они једногласно сведоче да је оно било првобитно написано на арамејском, тадашњем говорном језику у Палестини, мада се његов превод на грчки језик, који се користио од најстаријих времена, спомиње упоредо с другим Јеванђељима. Оно носи карактеристике оригиналног састава, а не превода: цитати из Старог Завета, садржани у Христовим речима, обично су узети из превода на грчки језик, из Септуагинте, а не из оригиналног јеврејског текста.

Циљ писања Јеванђеља је јасно изражен у (Мт 1,1): "Родослов Исуса Христа, сина Давида, Аврамова сина." Овиме се жели нагласити да је Исус син Давидов, обећани јеврејски Месија, њихов Пророк и Цар. Матеј започиње Јеванђеље родословом, који води до Аврама, праоца јеврејског народа. То је Јеванђеље испуњених пророчанстава и, отуда, оно стално указује на то како су се пророчанства испунила у Исусу Христу: "тада се испуни што је рекао пророк". Овде је то наглашеније него у другим Јеванђељима. Речи Исуса Христа наводе се веома подробно, уз многе цитате из Старог Завета, и тако снажно убеђују Јевреје да је Исус - Месија. Назив "Син Човечји" Исус приписује самоме себи, нарочито у овом Јеванђељу. Јеванђеље је написано између 63. и 67. године. Пошто почиње са родословом Господа Исуса Христа, символ овог Јеванђеља је Анђео, пошто је и Исус Христос - Анђео Новог Завета.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net