Апостол Павле

Jump to: navigation, search
Апостол Павле, икона XIV век
Апостол Павле, икона XIV век

ΠABЛЕ (грч: Παύλος), Апостол, највећи проповедник Хришћанства, писац 14 новозаветних књига, посланица. Рођен је у Тарсу "незнабожачком" (Дап 21,39), отац му је био Јеврејин из племена Венијаминовог (Флп 3,5), припадао је фарисејима (Дап 23,6), рођен је као римски грађанин (Дап 23,6). Као Јеврејин носио је име Савле (Саул - измољени). Римско име Павле (Paulus - мали растом) указује на његову телесну неразвијеност.

Од свог оца, ученог рабина, Павле је стекао прво образовање у Тарсу, где је поред Мојсијевог закона учио и ткачки занат; израђивао је ћилиме и војничке шаторе, што ћe му касније, на мисионарским путовањима, бити један од начина издржавања. Тарс је у то време био чувен по свом универзитету, трећем по угледу после Атинског и Александријског. Школовање је наставио у Јерусалиму код тада чувеног фарисеја Гамалила (Дап 22,3; 5,34). Грчки језик и грчку књижевност знао је од ране младости.

Нови Завет о Павлу

У Светом Писму први пут наизлазимо на његово име када се спомиње младић који је присуствовао каменовању ђакона Стефана; у самом каменовању, зато што је био млад, није учествовао, али га је одобравао (Дап 7,60). Из необуздане мржње према новој вери, тражио је од јеврејских духовних власти да у Дамаску проналазе и хватају њене приврженике и бацају их у тамницу (Дап 9,1-2). На путу за Дамаск, после чудесног божанског чина, доживео је обраћење и тада се крстио као Хришћанин и следбеник Пута (Дап 9,1-20; 22,5-16; 9-18). У Дамаску и арабијској пустињи, Св. Павле је провео три године. Пошто је дознао да Јудејци уз помоћ намесника наватејског, цара Арете IV, у чијој се области налазио Дамаск, хоће да га убију, вратио се у Јерусалим да би упознао Петра и друге Апостоле (Дап 9,23-26).

После петнаест дана боравка у Јерусалиму (Дап 9,23-26; 2 Кор 11,32-33; Гал 1,18), отишао је у своје родно место (Дап 9,30; Гал 1,18,20). Одатле је са Варнавом дошао у Антиохију где се већ била образовала прва хришћанска општина. Ту су обојица успешно проповедала. Године 44. одлазе заједно у Јерусалим, у коме нису затекли ниједног од Апостола. Одатле се Св. Павле са Марком, Варнавиним нећаком, враћа у Антиохију, а касније је у пратњи својих сарадника три пута путовао ради ширења хришћанске вере. У Православљу су ова путовања позната као мисионарска путовања Св. Павла.

Мисионарска путовања

Прво (45-48)

Павле је на пут кренуо са Варнавом и Марком преко Селевкије на Кипар, одакле је Варнава био родом (Дап 4,36). Најпре је проповедао у Саламини и у другим местима и, најзад, у Пафу, где обраћа у Хришћанство проконзула Сергија Павла. Одатле одлазе у Пергу Памфилијску (Мала Азија). Ту их напушта Марко, а они одлазе у Листру где је Павле био каменован. Потом иду у Дерву, и у повратку обилазе иста места која су посетили, па преко приморске вароши Аталије долазе најзад у Антиохију (Сиријску).

Ο првом мисионарском путовању извештавају Дела апостолска (Дап 13 и 14; 2 Тим 3,11). Четрнаест година касније, после прве посете Јерусалиму (Гал 2,1; 1,8) године 49. Павле са Варнавом, Титом и још некима одлази у Јерусалим на Апостолски сабор.

Друго (49/50-52/53)

На друго путовање, Павле је кренуо са учеником Силом (Дап 15,22-40). Пропутовали су Сирију и Киликију. Из Дерве су дошли у Листру, где Апостол позива за сапутника Тимотеја. Прошавши Фригију, Галатију и Мисију, стижу у Троаду. У сну је Апостол имао виђење и налог да оде у Европу, у Македонију. То је био огроман догађај за ширење хришћанске вере према Западу, мада је она већ одавно искорачила из јудејских оквира после Апостолског сабора.

Први град који су Апостоли посетили био је Филипи, и први Хришћанин у Европи била је жена - Лидија. Овде су провели једну ноћ у затовору. Потом одлазе преко Амфипоља и Аполоније у Солун где проповедају у синагоги три седмице. Одатле настављају за Верију и даље за Атину. Ту је Св. Павле одржао свој чувени говор ο "Богу непознатом" (Дап 17). Из Атине пут их води у Коринт, главни град провинције Ахаје. Апостол је живео у кући супружника Акиле и Прискиле, који су дошли из Рима и бавили се ткачким занатом као и Павле. Успех у ширењу Хришћанства био је велики, али после извесних перипетија и боравка од годину и по дана, Св. Павле са брачним паром напушта Коринт и одлази у Ефес. Даље сам продужава пут за Јерусалим, а из Јерусалима за Антиохију (Дап 15,36-18,22).

Треће (53-58)

Апостол Павле је и на ово путовање кренуо из Антиохије. Прошао је Галатију и Фригију и стигао у Ефес, главни град проконзуларне Азије. Најпре је, по обичају, проповедао у синагоги, али се после три месеца обратио многобошцима у школи извесног Тирана, постигавши значајан успех. Овде је дошло до побуне ефеских златара предвођених извесним Димитријем, јер је Павлово проповедање индиректно било усмерено против њиховог извора прихода - продаје кипова (статуа) ефеске богиње заштитнице Артемиде (Дијане) и њеног храма (данас једно од седам светских чуда).

Ту је променио претходне планове да отпутује у Јерусалим и Рим, па је отишао у Троаду, затим Македонију, у Филипи, и трећи пут у Коринт (2 Кор 12,14; 13,1), у коме је провео три зимска месеца (Дап 20,1-3). Другу посету Коринту, коју је Апостол учинио док је боравио три године у Ефесу, Дела апостолска не спомињу. За време ове треће посете (одавде пише посланицу Римљанима, 58. године) одсео је код Гаја (Рм 16,23). При повратку, посетио је Филипе у Македонији, где се сусрео с јеванђелистом Луком. Затим је посетио Троаду, Ас, Митилину, острво Лезбос, Самос и Милит. У Милиту је позвао ефеске презвитере да се са њима види и да их поучи (Дап 20). После дирљивог опроштаја, отпловио је на острво Кос, па на Родос до Патаре, а одатле лађом до Тира; потом је стигао у Птолемаиду и Кесарију. У Јерусалим је дошао 58. године и био лепо примљен од браће (Дап 18,22-21,17).

Спровођење у Рим

У Јерусалиму је Павле оптужен да је увео са собом у храм свог пратиоца Трофима, незнабошца. Незнабошци под претњом смртне казне нису смели да уђу у јеврејско светилиште. Због тога су у храму стајале плочице упозорења на арамејском и грчком језику. Остао је у животу захваљујући команданту одреда римске војске Клаудију Лисију, који га је извео на суд пред Синедрион, па поново одвео у војни логор (Дап 21,18-23,11). Пошто се више од 40 Јевреја заветовало да неће јести нити пити док не убију Павла, одведен је под римском стражом у Кесарију, где су га извели пред римског намесника Феликса и његову жену Друзилу, пред којима је одржао упечатљив говор. Саслушаван је у више наврата у току две године (58-60), јер се намесник надао да ћe добити мито од Павлових пријатеља. Најзад је на овај положај постављен Поркије Фест; тада је на саслушању Павле као римски грађанин апеловао на суд цара у Риму, чему се морало удовољити. Када је Апостол био у Фесту, јудејски цар Агрипа II са својом сестром Верникијом такође га је саслушао. Као непоколебиви мисионар, Апостол је и овог пута проповедао, изневши своју биографију и велика дела Христова учињена на њему - обраћење (Дап 23,12-26,32).

После се Св. Павле укрцао у лађу у пратњи римске страже, с капетаном Јулијем на челу, као и са својим сарадницима Луком и Аристрахом. Допловили су у град Мир у Ликији, где су прешли на другу лађу и кренули у правцу Италије. Када су стигли на Крит, Павле је опоменуо капетана да ту зимују, јер би даље путовање било опасно због ветрова. Капетан га није послушао, него су кренули према Малти; овде се лађа насукала на спруд, међутим, путници су били спасени. Ту су презимили да би с пролећа 61. године наставили пут за Италију и то правцем Сиракуза-Путеоли-Апијев трг. Пред Римом су их сачекали римски Хришћани, а друга група њих код Три крчме. Дошавши у Рим у пратњи војника, Апостол је слободно примао посете у изнајмљеном стану и проповедао тамошњим Јудејцима. У Риму је провео две године, од пролећа 61. до пролећа 63. године (Дап 27,1-18,15). Како се завршило прво римско сужањство, писац Дела апостолских не приповеда, али се из посланица Филимону (22) и Филипљанима (1,25; 2,44), написаним у Риму током овог сужањства, види да се Апостол нада да ћe бити пуштен на слободу, а у Другој посланици Тимотеју (4,16-17), писаној током другог сужањства, он јасно каже да је своју "прву одбрану" срећно "завршио и да је био избављен из уста лавових".

Остатак живота

Вероватно је Св. Павле из Рима отпутовао у Шпанију (63/64), јер Св. Климент Римски каже да је дошао до "границе Запада", а исто сведочи Мураторијев фрагмент. Изгледа да је Апостол из Рима допутовао у Далмацију, па у Ефес, где је Тимотеја поставио за првог Епископа (64/45). Затим је преко Троаде (1 Тим 4,13) отпутовао у Македонију (1 Тим 3,14). Неко време провео је на Криту, где је Тита одредио за Епископа (Тим 1,5) па одатле у Никопољ у Епиру, где је намеравао презимити (Тит 3,12) (65. година). С пролећа 66. године, почело је друго Павлово сужањство у Риму из кога се није ослободио (2 Тим 4,16-18). Пострадао је мученички, 67. године посечен мачем као римски грађанин.

О посланицама

Св. Павле је написао 14 посланица, које су у ствари проширена писма, расправе намењене ширем кругу читалаца ради изложења Православне вере, идеје, поруке или проблема. Наравно да његове посланице имају и личних момената, али су та писма важног садржаја за људе свих времена. Уз то, свака посланица одаје аутора као душебрижника, који је сав прожет потребама својих читалаца. У посланицама се он упушта и у појединачна питања хришћанског понашања, а посебно у богословска питања догматског карактера, као ο схватању човека, света и Бога. Међутим, његови списи немају изграђени богословски систем, те су тако многе теме ο антропологији, еклисиологији, Светом Духу, Крштењу, Евхаристији и друге често обрађене у полемичком контексту.

У тумачењу хришћанске вере наспрам Старог Завета и њеном ширењу ни једна личност Цркве као Св. Павле није оставила толико утицаја, па неки егзегети виде у њему генијалног тумача вере у Исуса Христа и човека који је ослободио Хришћанство од Јудаизма.

Богословље

Општа тема Павловог богословља јесте Јеванђеље као сила Божија за свакога који верује (Рм 1,16), тј. учење да је Бог жртвом Христовом подарио Јудејцима и незнабошцима опроштај, који се мора прихватити, усвојити само у вери. Св. Павле не жели да служи ничему другом до Јеванђељу Исуса Христа. Будући да је Апостолима Петру, Јовану и брату Господњем Јакову пружио "деснице заједништва" (Гал 2,9) у Јерусалиму, да они проповедају обрезанима, тј. Јеврејима, а он необрезанима - паганима, Св. Павле је био приморан да разради сваку појединост вере ο тадашњем јудејском схватању Бога, човека и спасења и да је прецизира и сведе на универзално прихватљив начин.

Јудејска Тора и Пророци морају се поново протумачити и схватити како не би били "слово које убија" (Рм 2,29; 2 Кор 3,6). Ово важно питање он види као подсећање свога народа на праоца Аврама. Подсећање на сопствено верско наслеђе и пророчка критика међусобно се условљавају. У Аврамовом имену не искључује се јудејска вера и вера у Исуса Христа. У складу с другим јудејским и хришћанским правцима свога времена, Св. Павле мисли апокалиптички. Божије планове са светом (икономија спасења) који иде своме крају, треба открити на знацима времена, прецизније на крсту Христовом. Ово значи разлучивање духова и приближавање суда; време се не сме више губити. Овај поглед на предстојећи Божији суд с његовом свеукупном космичком димензијом провлачи се кроз Павлове списе (Рм 2,15-16; 1 Сол 4,15-18).

Ο Хришћанима Апостол мисли и есхатолошки: крај века у суштини је већ почео; истина је откривена у Христу, који је Васкрснуо из мртвих и који се показао као Месија (1 Кор 15). Критичка тачка за Св. Павла овде је универзалност спасења издејствованог Исусом Христом. Оно је, с једне стране, понуђено не само Јудејцима него и незнабошцима, и зато не може више бити у суженој зависности од специфично јудејског начина живота (Торе, Закона), а с друге стране, Израиљу подарена обећања и даље важе. Утицај Св. Павла у раној Цркви био је огроман, али и кроз све потоње векове, све до данас. Његови искази стално се и изнова обрађују и изграђују у систем, наспрам погрешних учења кроз историју (Августин ο предестинацији). Ово, изнад свега, важи за његово учење ο човеку као ο грешнику који је неспособан да се спасе сам својом заслугом, за изучавање еклисиологије, као и за писања ο Крштењу, Евхаристији и Телу Христовом.

Иконографија

У иконографији, у циклусу Дела апостолских, представљене су епизоде и из живота Св. Павла, а према Ерминији, већина сцена и у посебном циклусу:

  • Призивање Павла на путу од стране Бога
  • Крштење Павлово
  • Павле спуштен са зида у кошници избегава опасност која му прети од Јудејаца
  • Павле ослепљује чаробњака Вар-Исуса
  • Павле исцељује слушкињу која има испитивачког духа
  • Павле стреса ο огањ отровницу (змију) која га је ујела
  • Мученичка смрт Св. Павла

Сродне теме


Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net