Бог

Jump to: navigation, search

БОГ (грч: Θεός), појам који се не може дефинисати, јер је то "Име које је изнад сваког имена" (Флп 2, 9); највише Биће (Суштина), коме Православна теологија даје тумачење кроз служење и величање Његове славе, када је и једино могуће изразити оно што Бог у Библији говори ο самоме Себи.

Под појмом Бог подразумева се Биће које је све створило, а само је нестворено; дакле, Бог јe Творац који је изнад света, и није од овог света. Бог је први узрок овог света, свега створеног и временог, а Његова особина није створеност, него нествореност, непроузрокованост, самобитност. Бог је узрок почетка (1 Moj 1,1) човекове историје, а Његово постојање је чињеница којој није потребно никакво разјашњавање. Само је Бог "први и последњи", а сазнати Бога, значи открити Га на извору сопственог постојања.

Бог у Старом Завету

У Старом Завету, у старом и песничком говору, Бог је имао више имена. Ел одговара нашој речи Бог и исто је што и Елохим, само што је Ел општа именица која означава божанство уопште, као и властито име за ознаку једног, сасвим одређеног Бића (а то је Бог), а Елохим је множина, али нипошто множина која означава мноштво богова, него множина која се односи на мноштво Божијих сила. Име Јахве, под којим се Бог такође јавља, одговара делу које предузима. То име, наравно, садржи тајну, оно само по себи говори нешто неприступачно: "Ја сам онај који јесте" (2 Мој 3,14). Облик Јахве је треће лице од облика у првом лицу: 'ehjen (ја јесам). Уз то, наши праоци су разним придевима именовали Бога: он је Бог вишњи (`el `elijon - 1 Мој 14,22), Бог вечни (`el `olam - 1 Мој 21,33), али и "Бог који види" (`el r°`i - 1 Мој 16,13). Готово сва Божија имена одређивана су Његовим односом према Свом народу.

Бог у Новом Завету

За разлику од Старог Завета, Нови Завет јасно говори ο Богу - Светој Тројици: Оцу, Сину и Светом Духу. Кападокијски оци су установили формулацију, која је постала критеријум Православне теологије ο Светој Тројици: Бог је једна суштина у три ипостаси, а ми не можемо знати шта је Бог, него само да Бог јесте, јер се сам открио у историји спасења као чињеница која не може бити изведена ни из каквог принципа. Три ипостаси Бога су личне особине Оца (нествореност), Сина (рађање) и Духа Светог (исхођење), несводљиве једна на другу по свом личном бићу. Дакле, Бога је могуће познати једино у мери у којој се Он сам открије, односно по Његовим делима или енергијама.

Биће Божије

Бог је творац живота, јер сам живот је дар Бића које је несравњено умније и савршеније од човека, који је најсавршеније биће у сфери познате стварности. Човек је релативно биће, зато што према њему и око њега постоји апсолутно Биће - Бог. Према томе, Бог је апсолутно Биће, а сам појам ο апсолутном неминовно претпоставља и појам ο једном духовном Бићу, чија је суштина недокучива за људски разум. Бога одликује бескрајност (одсуство граница у простору) и вечност (Бог је изнад сваког временског ограничења), једном речју - трансценденталност.

"Бог је љубав" (1 Јн 4,8), "и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему." (1 Јн 4,16) Љубав је врхунска вредност и највернији појам Бога (Рм 8,32), а снага човека не долази од човекове логике, већ од Божије објаве и присутности Његове у човеку. "Бога нико није видео никад" (Јн 1,18), а Господ Исус Христос јесте савршен узорак створења који човеку објављује савршен лик Бога: "Ко је видео мене, видео је Оца." (Јн 14,9)

Бог као Циљ

Бог је мотив за човеков развој, тим пре што и сам човек може постати Бог (Св. Атанасије Велики), боголик или христолик. Имати Бога за највиши духовни циљ, значи имати могућности за духовни развој. Друштво у коме се Бог замишља као човек, не може имати узвишену представу ο себи, јер је човек коначно, пролазно и грешно биће. Тиме што настоји да се поистовети са вишим од себе, човек не може да се ограничи на себе, да се поистовети са собом какав јесте - као својом мером развоја. Мера мора бити нешто више и највише. Бог је крајња мера човековог развоја: без те мере развој би био бесмислено кретање, лутање без циља. Без те мере може се постојати, али не и живети вредан и смислен живот. Имати веру у Бога као највишу меру, значи отворити себе за развој. Вера у Бога проширује и продубљује човека до бесконачности. Са овог становишта Бог представља људске идеале сабране у јединствен облик или симбол. Цела људска историја није ништа друго до тражење човека који би одговарао Божијој слици и прилици: Бог је наша најбоља и најдаља будућност. Спасити се, значи обожити се, постати причасник божанске природе, учесник у Богу који је Живот. Бог је оно што човек може бити, ако послуша Божији глас у себи.

Бог као Апсолут

По свести ο целини спознаје, човек показује да је још увек сличан Богу, по својим ограниченим увидима у њу, он доказује да је људско биће. Ако немамо појам апсолутне Истине, онда не знамо ни колики је домашај и значај било које релативне истине до које смо дошли искуством или методским истраживањем. Зато је апсолутна Истина нужна у логичком смислу (као мерило), а Бог је нужан у методолошком смислу (као носилац синтезе). Апсолутна Истина је за нас регулативна идеја. Нашу жељу за спознајом може задовољити само једно апсолутно начело као крајње мерило наше спознаје: једна целина у којој се све делимичне истине слажу у складан поглед на свет. Целину света, или целу Истину ο свету и Себи, могао би докучити само Ум, који, наравно, не обитава у овом искуственом свету. Он се мора претпоставити као крајња Мера до које се уопште може ићи у нашој спознаји света: управо то је основа наше мисли ο Богу. Свето Писмо је реч Божија и она увек има предност у односу на реч људску. Баш зато вредност Божије речи и може да буде мерило за људску реч. Сваки релативизам, а да то и не зна, губи наду у појам Истине. Мора се претпоставити да постоји нека веза између свих истина, а ту везу изражава Бог као највиши симбол спознаје.

Бог је највиша духовна вредност и све друге вредности се пореде у односу на ту узвишену вредност: то је онда један објективни поредак или лествица вредности и свако зна где је и на чему је. Човек живи у уређеном свету вредности, при чему, свестан своје ограничености, слути у себи захтев да се уздигне до врховне вредности (да буде Бог). "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески" (Мт 5,48). Христове речи и дела, као и живот првих Хришћана, јесу вредности и норме за дух и живот свих каснијих поколења. Ако је Његово порекло друкчије од осталих људи, онда то значи да је оно духовно: он је оличење духовних вредности. Морална начела, висока као Небо, остваривала су се само у животу пророка и светитеља. У њима је човек постао сличан Богу, у њима је човек Βере достигао завидно висок духовни облик. Показали су својим примером, како се Божија реч претвара у дело, духовни став у духовни живот, морални идеал у моралну особу. Они су мера за друге, па се не могу мерити према другима.

Постојање Бога нужно је из моралних разлога, јер без Бога као Апсолута, не бисмо имали врховно мерило за вредновање наших поступака. Изгледа да људско биће не може уопште да чини било шта добро, ако не верује у највише добро. Живот је добар само у мери у којој одговара вредности добра. Пошто су вера и морал нераскидиво повезани, онда свако слабљење вере повлачи за собом нагризање моралних вредности и распад моралних норми.

Спознаја Бога кроз свет

Свет се често схвата као уметничка творевина која подразумева свога Творца: естетички доказ Божијег постојања. Ако се свет посматра као уметничко дело, онда извори религиозног осећања могу бити и у естетским особинама света: као савршено обликоване целине! Са естетичког становишта, религија је трагање за најузвишенијим облицима у којима се изражава људско искуство са апсолутном и мистичном моћи. Вера се не заснива само на чудима, него и на искуству склада и лепоте света. Лепо се осећа као божанско: Бог је савршен облик који служи као мерило вредности свих других облика стварања. Ако већ имамо представу ο једном савршеном облику, онда тај облик мора да постоји. Како неки човек види свет, не зависи толико од света, колико од њега, тј. устројства његовог духа.

Однос Бога и човека

У хришћанској вери, однос између Бога и човека је непосредан и драматичан, јер је човек, као и Бог - личност. Ко верује у Бога, верује у добро у човеку. Кад смо добри један другоме, хвалимо Бога у нама: у рукама држимо упаљену свећу на путевима таме. Бог може да обитава у људској души и духу, иначе би за нас остао пуко слово на папиру. Најчистији део људског бића је дух. Ако је дух чист, онда је све чисто: свет очишћен од зла. Психолошки гледано, Бог је оличење онога што бисмо желели да будемо у најбољем смислу речи. Ово подразумева бескрајну љубав, не само према пријатељу него и према непријатељу, од кога сазнајемо шта у нама не ваља: без њега не бисмо упознали себе! "Који чини добро од Бога је; а који чини зло није видео, Бога." (3 Јн 11) Бог је метафора за љубав: за највиши морални чин, за узвишену моралну мисао и морално осећање. Извор наде и вере може бити само оно што нема почетка и краја. Бог нема почетка ни краја. Бог може бити једини извор наде и вере. Зато човек треба да се врати своме дому - Богу. Бог се, у најмању руку, у једној слици света вредној помена мора претпоставити, да би човек могао да тежи обожењу, истини, да би могао морално да делује и има оправдање за своје поступке и обликовање света.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net