Глас Православља

Jump to: navigation, search

Протојереј Теодорис Зисис
Протојереј Теодорис Зисис

ГЛАС ПРАВОСЛАВЉА

- Протојереј Теодорис Зисис -
Професор на Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну

Већ деценијама свејерес екуменизма угрожава Православну веру и живот. Многи пастири, чувари народа, који би требали да буду будни и терају вукове папистичке и протестантске јереси, ћуте и крију се кукавички из страха, како не би пали у немилост моћника, док су се други придружили јеретицима, и као вукови у јагњећим кожама, духовно раздиру и уништавају народ. Насупрот томе, многи свештеници, монаси, па и верни народ, ступили су у заштиту вере са великим жаром. Свакако да то није први случај у историји Цркве да се народ показао исправнијим од пастира, будући невидљиво управљан од Доброг Пастира Христа, који је и поставио Своје пастире, али не да раздиру, него да заштите народ, не да узурпирају архијерејску благодат за своје личне потребе, него чак и живот да дају ако треба, као што је и Он дао, за спасење народа Божијег. Добри пастир не бежи када види вукове како се прикрадају, нити се придружује вуковима, него „душу своју полаже за овце“ (Јн 10,11).
Страдални узор Великог Пастира Христа следили су Свети Апостоли и Свети Оци Цркве, који су прогоњени и мучени, страдавали било од спољних јереси њиховог времена, било од унутрашњих застрањивања и лажирања јеванђелског аскетског живота, као на пример, Свети Отац и учитељ Јован Златоусти, чију 1600ту годишњицу од његове мученичке смрти у прогонству, славимо ове године (407-2007).
То учење Светих Архијереја, бораца и првих војника вере, није никада нестало у задњих две хиљаде година постојања Цркве, што несумњиво сведочи о непрекинутом Апостолском прејемству (наследству), не само у погледу јерархије и администрације, него и у погледу вере и живота, што потврђујемо и својим појањем у спомен Светих великомученика.
Присетивши се природног, услед старости, ћутања Митрополита Августина Контиотија Леринског, а осврћући се на апостолство и светооташтво у ово наше време, не можемо а да се не зачудимо на готово потпуни недостатак храбрих и активних Епископа. Не постоје више „Контиотији“. Када ће се, напокон, чути громки и јаки глас Православља, који ће да ућутка и уплаши жабе крекетуше које пливају у затрованим мочварним водама екуменистичке јереси? Свакако да постоје неки гласови неколицине архипастира, који подржавају и хране наду да ће ти гласови постати јачи, на шта би се вукови разбежали, а овце охрабриле. Топле молитве из срца хиљада верних да се промени стање ћутања и страха, у коме је страх прекрио и поробио све, Бог је услишио. Немогуће Он чини могућим, чак и оно што се по људским мерилима чинило непромењивим, јер су стреле јаког ослабиле, а слаби не имаше снаге. Јаки су ослабили, али је Богом одређено да се громки Православни глас једног младог архијереја прочује. Митрополит Пирејски, господин Серафим, одушевио нас је и обрадовао оним што је написао и послао Архимандриту Марку Манолију, као непољуљани борац за Православље, духовни вођа Свејелинске Православне уније, и духовни вођа и уредник „Православне штампе“. Све што је он написао и изјавио, Православни је глас и учење Светих отаца и самосвести Цркве.
Он изјављује да „Екуменистичка посуда за топљење коју представља Светски савез такозваних цркава, заварава и подрива хришћанско откривење, уништавајући поруку спасења, сводећи је на моралистички ниво без живота, благодати и силе Божије. На крају крајева, тај покрет је само још један безнадежан покушај паклене звери да неутралише страдалну и васкрсењску поруку живота Апостолске и Саборне Цркве.“ Тај скуп свих јереси назива се екуменизам, чланице Светског савеза се називају црквама иако то нису, само доказујући да су сви ти екуменистички напори долазе од ђавола. Ако смо са Серафимом – анђелом, онда стојимо далеко од дела мрака и таме.
Апостолске и светоотачке, силне и истините су све изјаве громког гласа Православног архијереја о јереси папизма. Он пише, да је, одвојивши се од Цркве, папизам изгубио божанску благодат, што је проузроковало пад у многе јереси, производећи надаље разблудничко унакажење Хришћанства и постајући узроком и утемељивачем атеизма у Европи. Митрополит надаље одбацује папску изјаву дату јула месеца, да је папистичка „црква“ једина исправна „црква“ и додаје да то припада једино Православној Цркви чиме се, након неколико година, по први пут из уста једног Православног архијереја, чуо савет о потреби напуштања екуменистичких свејеретичких теолошких дијалога.
Он пише: „По мом скромном мишљењу, сматрам да наша мајка, Света Православна Црква, као једина истинита и историјски непрекинута и недељива Црква, треба да изјави, Риму и свету, истину и чврсту веру у своју самосвест, путем својих светоотачких документованих позиција и писања. У складу са тим, Православна Црква треба да напусти поменуте дијалоге, који само пружају алиби вођама јереси и њима потчињеним, а и свим онима који живе под сенком смрти, и треба да их позове: речима, делом и јеванђељским животом; тако да они који живе изван спасоносне вере, могу да се врате заједничкој апостолској истини првог миленијума, и поново открију спасење и победу над смрћу кроз Васкрсење, највреднији благослов који извире из нашег Светог Предања.
Таква спасоносна изјава и спасоносно решење које би прихватила и провела у дело јерархија Грчке цркве би излечила и ране Старокалендараца, ућуткало борбу унутар самог брода Цркве и оснажило правилно размишљање архијереја, а и навело инославне да се јаче замисле над својим спасењем.“
Сматрам да је глас Митрополита Серафима био толико јак, да су због њега губици папизма били велики, и да би спречио да буду још погубнији, услед предлога да Грчка црква промени свој став према екуменизму, папа је одмах дао изјаву да је папизам једина истинска црква и да су Православне цркве у поседу неких елемената еклесијалности, али да су непотпуне, оштећене и неефикасне јер не признају папски примат, и као резултат тога, не нуде спасење. Одјек и важност позиције Митрополита Пиреја се показала и тиме што су и паписти Грчке били узнемирени, тако да су преко свог католичког бискупа Сироса, Франциска Папаманолија, покушали путем писама упућених Митрополиту Пиреја, да искажу своје неслагање и одгурну у страну оно што је речено. То писмо је веома интересантно, јер оно приказује папистички начин размишљања и непокајаност јеретика. Још је интересантнији одговор Митрополита Пирејског папском бискупу, у коме, са апостолском и светоотачком јасноћом, назива папизам „религијском заједницом“, која ни у ком погледу нема ништа заједничко са Црквом Христовом, због својих бројних јереси и заблуда, и на личном, као и на братском нивоу, наглашава да он није архијереј Цркве, него само „духовник над расколничком и јеретичком скупином верних те заједнице“. И на крају, одлучно одбацује све његове тврдње и саветује му да се врати у Православну Саборну Цркву.
Да ли је ико чуо аутентичнији, отачкији, храбрији и подстицајнији глас једног архијереја у последњих десет година? Многи клирици и монаси у задње време размишљају о томе да припреме један писани документ, и да траже од архијереја да, преузимајући одговорност, преко Светог синода, донесу одлуку о томе да ли је папизам Црква или јерес (уколико је екуменизам могуће оправдати еклесиолошки), и да траже од њих да се Грчка црква издвоји од Светског савеза такозваних цркава. Текст тог документа је већ припремљен од стране Митрополита Пиреја. Ја са задовољством додајем свој потпис уз потписе хиљада клирика, монаха и верника, а верујем да ће међу тим потписима бити и много архијереја. Сачекаћемо синодску потврду несумњивих и стварних Православних позиција, које ће они донети. Шта год да буде, ми смо задовољни и радосни, јер имамо неколико Православних архијереја, и нисмо без њих, као што то тврде екуменисти: „Они су без архијереја, јер немају истинских Православних архијереја.“ Уздигнимо славу и хвалу Светој Тројици за подизање новог исповедника Православне вере, понављајући речи са Свете Литургије: „Прво помени Господе, Високопреосвећеног Митрополита Серафима, и даруј га светим твојим црквама у миру, здрава и читава, часна, дуговечна и да правилно управља речју Истине твоје.“



Чланак објављен у часопису „Божији пут“ (Θεοδρομία), 2007. године



Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net