Григорије Палама

Jump to: navigation, search
Свети Григорије Палама
Свети Григорије Палама

ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА (грч: Γρηγόριος Παλαμάς) - свети, (1296-1359), солунски Митрополит, истакнути Православни богослов и заступник исихазма. Црква га прославља 14. новембра, а посвећена му је друга недеља Васкршњег поста.

Житије

Рођен у Цариграду у истакнутој породици пореклом из Анатолије (Мала Азија), 1296. године. Наиме, под најездом Турака, породица Светог Григорија се склонила у Цариград у време владавине Андроника Палеолога II (1282-1328). Отац му убрзо умире, и бригу око подизања и васпитања делимично преузима и сам цар. Григорије је лако и са великим жаром стекао најбоље образовање оног времена. Цар се надао да ће да се посвети раду у световним властима, али, једва напунивши двадесетак година, Григорије са своја два брата одлази на Свету Гору (1316. или 1318. године). Постаје искушеник у манастиру Ватопед, под вођством духовног оца - монаха Св. Никодима Ватопедског (11. јули). Годину дана касније, јавио му се Јован Богослов обећавајући му духовну заштиту. Григоријева мајка и сестре такође ступају у монаштво. По упокојењу духовног оца Никодима, монах Григорије проводи 8 година под духовним вођством старца Никифора, а по његовој смрти, прелази у Лавру Атанасија Атонског. Тамо је служио у трпезарији, а после је постао појац у цркви. Након три године, трагајући за даљим духовним уздизањем, одлази у мали манастир хермитског типа. Духовни вођа тог манастира је почео да подучава монахе у техници сконцентрисане молитве срца - начину који је постепено прихваћен и усавршен у монаштву, почевши од великих подвижника IV века: Евагрија Понтског и Макарија Великог. Касније у XI веку, у делима Св. Симеона Новог Теолога, спољној молитви је придодан ментални напор, што су атонски монаси увели у праксу. Такав вид молитвених напора, који је захтевао смирење и тишину, постао је познат под називом Исихазам (ησυχασμός - мировање, ћутање).

Због опасности од турске инвазије, Григорије одлази у Солун где је рукоположен за свештеника 1326. године. Своје свештеничке дужности је комбиновао са исихастичким начином живота, тако што је пет дана у недељи проводио у тиховању и молитвама, а у суботе и недеље би се појавио пред народом држећи богослужења и проповедајући. Повремено је посећивао теолошка окупљања градске омладине, предвођене будућим Патријархом Исидором. После проналази, у околини Верије у Тесалији, место погодно за отшелнички живот, организује малу комуну хермитског типа, и предводи је наредних пет година. Враћа се на Свету Гору 1331. године, у карејску испосницу Св. Саве Освећеног, у близини Лавре Атанасија Атонског. 1333. године је постављен за игумана манастира Есфигмен. 1336. године се враћа у карејску испосницу Св. Саве, где се посвећује теолошком раду, све до краја свог живота.

Године 1337. долази у богословски сукоб с Варлаамом Калабријским, схоластичарем са Запада и номиналистом. Варлаам је око 1330. године дошао у Цариград из Калабрије. У престоници је предавао на универзитету, а приликом путовања на Свету Гору Атос, упознао се са исихастичким приступом молитви. Спор је настао у вези са менталним напором при умној молитви срца, и питањем могућности виђења таворске светлости што су Варлаам и Григорије Акиндин и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнатљив. Они су још оштро оспоравали созерцатељно-контемплативну праксу исихаста и могућности виђења нестворених божанских енергија (дејстава). На захтев атонских монаха, Григорије Палама је прво вербално одбацио Варлаамове поставке, а онда је између 1338. и 1341. написао три Тријаде у одбрану светих исихаста. Светогорски монаси су имали свој свештени сабор (1340-1341) и издали Светогорски томос (Αγιορειτικός Τόμος) у коме су одлучно бранили своје ставове. Цариградски сабор у храму Свете Софије 1341. године стао је на страну Григорија Паламе и светогорских исихаста, а Варлаама и његове присталице осудио као јеретике. Варлаам је после тога отишао назад на Запад.

Међутим, спор између Православних и присталица Варлаамове јереси тиме није био завршен. Бугарски монах Акиндин, ученик Варлаамов, Патријарх Јован XIV Калекас (1341-1347) и цар Андроник III Палеолог (1328-1341) су били присталице Варлаамове јереси. Акидин је у својим писањима оптужио Светог Григорија и атонске монахе за узроковање немира у Цркви, на шта је Светитељ написао одговор одбацујући све оптужбе. Патријарх га је онда екскомуницирао и ставио у затвор 1344. године, уз помоћ цара. Пуштен је из затвора три године касније, када је за Патријарха дошао Исидор (1347-1349), и посвећен за Архиепископа Солуна.

Осуду Варлаамове јереси су потврдили и сабори у Цариграду 1347, 1351, 1352. и 1368. године. Палама је постао Архиепископ солунски 1347. године, али је на дужност због тренутних политичких прилика ступио тек 1350. године. На путу од Солуна до Цариграда (1354) византијски брод на коме је био и Свети Григорије су заробили Турци, али су га из ропства откупом ослободили Срби. Умро је 1359. године. Ноћ пре упокојења, јавио му се Св. Јован Златоусти. За светитеља је проглашен 1368. од стране цариградског Патријарха Филотеја који му је написао житије и који је и сам некада био светогорски монах исихаста.

Учење Светог Григорија

Богословље Григорија Паламе библијски је утемељено на човеку као духовно-физичком бићу. Исихастичким (тиховатељним) методом духовног живота и усавршавања могуће је да човек својим физичким очима види нестворену, вечну божанску светлост и енергију. Григорије Палама и исихасти јасно разликују божанску суштину (ουσία) која је несазнатљива, и божанску енергију која је људима приступачна. Варлаам и схоластичари су се држали рационализма у философији и богословљу. Познање Бога по њему је само мисаоно, док суштинско познање Бога није могуће спољашњим чулима. Насупрот овоме, Православна Црква, позивајући се на ауторитет Светог Предања и дела Светих Отаца, одбацује такво схватање.

Варлаам је дуго боравио на Истоку, на Светој Гори - центру монаштва и духовности. Посебно му је сметало духовно искуство монаха који су показивали да је могуће опитно искуство божанске енергије и светлости. Варлаам их је због тога називао обмањивачима, месалијанима и пупкогледцима (омфалопсихи). Говорио је да је таворска светлост створена и пропадљива. Атонски монаси су овим били узнемирени и обратили су се Палами који је почео да пише против Варлаама. Варлаам за узврат пише дело Против масалијана (Κατά μασαλιαναν).

Исихасти на челу с Паламом уче да таворска светлост коју су Апостоли видели приликом Христовог Преображења, и ако није сама суштина Божија, она је неразлучно савечна божанској суштини и она је природно својство и енергија божанства. Она није суштина Божија, већ енергија, благодат и слава која се даје светима из суштине Божије.

У Синодику који се чита у Недељу Православља, унета је анатема на оне који божанску светлост сматрају за Божију суштину. Анатема и на оне који мисле да Бог нема физичку енергију већ само суштину, и да нема разлике између суштине и енергије. Анатема и на оне који мисле да је енергија створена, и да је божанство сложено зато што се разликују суштина и енергија.

Из Охридског пролога

Св. Григорије Палама Архиепископ Солунски. Отац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије свршивши светске науке не хте поћи на дворску службу него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за Митрополита Солунског 1347. године. Прослављен и као подвижник, и као богослов, и као јерарх, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица, Св. Јован Богослов, Св. Димитрије, Св. Антоније Велики, Св. Златоуст, Ангели Божији. Управљао црквом Солунском 13 година, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. године и преселио у царство Христово. Мошти му почивају у Солуну, где се налази и красна црква његовог имена.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net