Екуменизам

Jump to: navigation, search

ЕКУМЕНИЗАМ - јеретички покрет за међусобни дијалог између религијских скупина које често себе називају "хришћанским". Утемељен је крајем XIX века (1897), на конференцији 194 англиканска бискупа у Ламбету. На том скупу формулисани су и основни принципи тог покрета. Суштина Ламбетске конференције јесте афирмисање тзв. догматског минимализма, што значи да се полази од чињенице да јединство религиозних протестантских скупина треба тражити у минимуму богословских учења, па су на основу тога проистекла три принципа која су потврђена на овој конференцији:

  1. Принцип минималне заједничке основе коју је требало да чине: Свето Писмо (без Светог Предања), Никеоцариградски Символ Вере, крштење и евхаристија (само две Свете Тајне).
  2. Принцип толерантности према учењу других религиозних скупина, са великом спремношћу на компромис.
  3. "Теорија грана" која полази од идеје да је Христова Црква разгранато дрво, чије стабло представља једну недељиву Цркву. Гране представљају разне религиозне скупине које су међусобно равноправне и манифестују једну Цркву. Ниједна грана појединачно није Црква, нити поседује пуноћу Истине.

Нити један од ова три принципа екуменистичког покрета није ни близу основа Православне вере. Заправо, можемо рећи да су сва три принципа типично протестантски у својој основи, јер је реч о:

Један од нуспродуката свејереси екуменизма је и организација позната под називом "Светски савез цркава", основана 1948. године. Нажалост, тој организацији је приступила и Српска Православна црква 1965. године.

Епископ Артемије о Екуменизму

Епископ Артемије
Епископ Артемије

То је измишљотина исте оне исконске змије (која је "ђаво и сатана", Откр. 12,9) која је нашим Прародитељима у Рају предложила да постану богови али не помоћу Бога, него на супрот Бога, а помоћу ђавола. Тако и данашњи екуменисти, желе да остваре јединство Хришћана за које се Христос молио у својој првосвештеничкој молитви (пред страдање, види: Јн 17,21) али не на Истину и у Истини него на компромису, лажи, лицемерју. Не на вери у све што је Христос открио и људима за спасење оставио у Цркви својој, него на релативизацији свега па и саме Цркве. Тај пројекат су измислили Протестанти а прихватили сви остали, на жалост и многи "православни" пастири (Епископи и свештеници) који су са теоријског екуменизма (дијалог с неправославнима) увелико прешли на практичан екуменизам изражаван и пројављиван у заједничким молитвама и богослужењима па негде чак и у заједничком причешћивању. Но, то није довело до постављеног циља - уједињења "свих цркава", него до саблазни смутњи и деоба у Једној и Јединој Цркви Христовој, Цркви Православној.

И у наше време (као много пута у историји Цркве) испуњавају се речи Христове да Цркву Његову ни врата пакла неће надвладати (Мт 16,18). И заиста, у свакој помесној Православној Цркви има оних (међу клиром и народом) који не пристају и не прихватају отров екуменизма ма у каквим обландама се нудио и сервирао. Они и јесу и остају "Црква Бога живога, стуб и тврђава истине" (1 Тим 5). Ту Цркву заиста врата пакла никад неће надвладати јер је Истинит Онај који је то обећао онима који Га љубе.

Питање је како ти Православни Хришћани (монаси или мирјани) треба да гледају на неправославног човека? Као на свог тешко болесног брата по телу (сви смо од једног Адама) са болом, самилошћу и љубављу. Што је брат болеснији све већу љубав према њему треба показивати. Што се тиче људских односа и овоземаљских потреба понашати се према свим људима на исти начин. Свима указивати дужно поштовање, помоћ у било чему овоземаљском, спремност да се за ближњег (сваког човека) без обзира на веру или било које друге разлике својствене људима, ако треба и живот положи. То је наука јеванђељска, то је наука светоотачка, то је наука Цркве Православне (види причу о Милостивом Самарјанину, Лк 10,25-37). Тада и само тако Православни Хришћанин поступа као истински слуга Божији, слуга Бога који заповеда сунцу своме да греје и зле и добре, и киши својој да пада и праведнима и неправеднима (Мт 5,45).

Тако све док остајемо на пољу чисто биолошком, овостраном, на пољу биолошких потреба. Међутим, када је у питању однос Православаца као верника, члана Цркве Христове према некоме ко тај није (па био он Јеврејин, незнабожац - атеиста, муслиман, римокатолик, протестант или било шта друго у верском погледу), ствари се мењају из темеља. Ту Православац (уколико жели да то и остане) не сме преступити границе своје вере, померити међе које поставише Оци наши и мешати веру своју са туђом, правити и ићи на компромисе, тражити неке додирне тачке (минимум) са инославнима ради неког лажног (пролазног, овоземаљског) циља. То значи да Православни са неправославнима не може имати никакве верске обреде или молитвене заједнице. Он се не може молити са њима. О томе говоре и многи свети канони Цркве Православне. Али се може и треба молити за њих. Молити се да их Господ просвети, умудри и упути на пут спасења, на пут повратка и присаједињења Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви изван које и мимо које нема спасења. На ту молитву за неправославне, Православца покреће и треба да покреће истинска љубав према њима. Јер по светом оцу Јустину Ђелијском само је она љубав права и истинска која ближњем осигурава живот вечни (спасење). Ту љубав показује Света Црква Православна молећи се непрекидно у својим светим молитвама "за све и сва": "Заблуделе од Православне вере, јеретике и отпаднике, призови познању истине: нехришћане просвети да би Те познали, грешнике приведи покајању..." (Акатист Исусу Сладчајшем). Но Црква нема никакву силу ни власт да неког примора на јединство у вери са Њом, да постане Њен члан. Чак и кад би могла не би то чинила, јер би то била тиранија а не љубав.

Најзад последње питање показује извјесну градацију. Сме ли Православац само да уђе у неправославну богомољу? Начелно сме! Али, одмах се поставља питање побуде и намере: ради чега? Да ли је у питању пука радозналост, научни приступ и проучавање таквог објекта, поштовање и пијетет, да би се унутра молио (па макар и сам)? Од намере, дакле, и циља његов улазак добија и моралну квалификацију. И свети Апостол Павле каже: "Све ми је слободно (дозвољено) али ми није на корист." Тако и "само" улазак у неправославну богомољу, само по себи није грех и зло, али то може да буде зависно од наше намере. Свети Василије Велики изричито говори: "Не доприноси слављењу Имена Божијега онај ко се диви учењу неправославних." Дакле, ни дивљење њиховим "богомољама" а још мање молитвено општење са њима. Сме ли да присуствује неправославном обреду и скупу? Све што је речено за претходно питање, важи и за ово. Ништа се нема ни додати ни одузети.

А сме ли молитвено да учествује у њему? Е то не сме. Ни под каквим условима или околностима. Принудом или силом, јер би тиме погазио све позитивне каноне и прописе своје Цркве Православне и престао би бити њен члан.

Нека овај кратак одговор на ово судбинско питање буде макар једна стрелица крај пута "који води у живот вечни" да савремени Православци неби са њега скренули и залутали на многобројним стазама и путељцима који су трасирали људи својим умом, а који сви воде - у пропаст вечну. Мир ти и благослов од Господа.

Часопис Православље, 15.12.1996

Детаљније о овој јереси

Митрополит Филарет Вазнесењски

Препоручена литература

Видљиви резултати

Екуменистички олтар храма Св. Луке, Царина, Смедерево, у Епархији браничевској, без иконостаса и фресака, упоредо са олтарима других јереси. Разлика је само у броју столица.

За Православне, огољавање олтара представља саблазан, као неко срамно храмовно откривање нагости свог оца (које је Нојевом сину Хаму донело проклететво). За Православне, Света Литургија није показно призориште, коме у центру треба да буде смртни човек свештеник, него тајнодејство које служи, жртвујући Самога Себе, Господ наш Исус Христос. Зато ми волимо и катафатику литургијских Входова и изласка Путира пред народ, позван да приступи са страхом Божијим и вером, али волимо и апофатику катапетазме (олтарске завесе), затварања двери, присног шапата свештеника који, на прсима Исусовим, изговара молитве у име свих нас. Цела Литургија за нас је стварност небеска, како каже Архимандрит Рафаил Карелин у својој беседи „О тајинском смислу Божанствене Литургије.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net