Канон Светог Писма

Jump to: navigation, search
Септуагинта, превод на црквенословенски, XII век
Септуагинта, превод на црквенословенски, XII век

КАНОН СВЕТОГ ПИСМА, КАНОН БИБЛИЈЕ (грч: Βιβλικός κανόνας); Црквени оци су употребљавали ову реч да означе правило вере, док су на Васељенским саборима канонима означавали правила дисциплине, која се тичу живота и вере Хришћана, а под називом канон или канонске књиге Старог и Новог Завета подразумева се зборник оних светих књига које су написали изабрани људи по надахнућу Светога Духа, а које Црква препознаје и прима као норму, правило, канон за своје учење и живот, веру и морал. Значи, канон је зборник сакупљених свештених књига Старог и Новог Завета у једну књигу - Свето Писмо, Библију. Њиховим сакупљањем Црква је разграничила које друге књиге нису канонске. Каноничност значи да је нека Богом надахнута књига намењена Цркви и од ње прихваћена као таква. Иако су све канонске књиге богонадахнуте, па изван канонских књига нема богонадахнутих књига, ипак појмови богонадахнутости и каноничности нису подударни. Књиге су богонадахнуте, јер им је Бог аутор; канонске су јер их је Црква признала и прихватила као такве. Признање од стране Цркве ништа не додаје надахнутости неке књиге, али даје тој књизи апсолутни ауторитет са становишта вере, те је истовремено знак и гарант богонадахнутости.

Садржај


Канон Старог Завета

Септуагинта, део рукописа
Септуагинта, део рукописа

Канон као збирка свештених списа настајао је поступно, према времену њиховог писања и признавања као божанских сииса. Мојсије се сматра првим скупљачем свештених књига; за њега се изричито каже: "И написа Мојсије овај закон и даде га свештеницима, синовима Левијевим, који ношаху Ковчег завета Господњега, и свима старешинама Израиљевим" (5 Мој 31,9; уп. 31,24-26). Када Бог заповеда Мојсију да избави свој народ из Мисира, он му обећава: "Иди, ја ћу бити с устима твојим и учићу те шта ћеш говорити" (2 Мој 4,12). Каснији писци су придодавали своје списе и тако је збирка расла. За Исуса Навина каже се да је "записао ове речи у књигу закона Божијег" (ИНав 24,26). Велики писац и чувар већ написаних књига био је пророк Самуило: "Тада Самуило каза народу права царска и написа у књигу и метну је пред Господом" (1 Сам 10,25). Цар Давид, велики писац свештених списа, јасно спомиње Духа Светога као аутора његовог говора: "Дух Господњи говори преко мене и беседа његова би на моме језику" (2 Сам 32,2). Бог позива пророка Јеремију на службу и заповеда му: "Говори што ти год кажем" (Јер 1,7).

Учење ο инспирацији, одн. богонадахнутости библијских књига, а самим тим и ο потреби њиховог скупљања у зборник нормативних књига, у потпуности је развијено у Новом Завету. Али већ у Старом Завету опажа се да поједини списи уживају божански ауторитет и да служе као забележено правило вере и живота Богом изабраног народа. Ово се опажа у реаговању народа када је Мојсије узео "Књигу заветну да је прочита народу. Α они рекоше: Што је год рекао Господ, чинићемо и слушаћемо" (2 Мој 24,7). Или кад је јудејски цар Јосија пронашао књигу закона и из ње читао народу (2 Цар 22-23; 2 Дн 34), или кад је пророк Јездра читао Закон народу (Нем 8,9,14-17; 10,28-39; 13,1-3). Споменута Књига Закона је цело Петокњижје. Ο њему се са уважењем говори у (ИНав 1,7 сл; 8,31; 23,6-8; 1 Цар 2,3; 2 Цар 14,6; 17,37; Дан 9,11,13; Језд 3,2,4; 1 Дн 16,40; 2 Дн 11,9; 23,18; 30,5,18; 31,3;35,26).

У Мојсијево време било је и других пророка, или њиме најављених (2 Мој 15,20; 4 Мој 12,6; 5 Мој 18,5-22; 34,10), али је књижевни рад ових пророка започет са Самуилом (1 Сам 10,25; 1 Дн 29,29). Најомиљеније поље њиховог стварања била је историја, што је касније била основа за Самуилове књиге, за књиге О царевима и Књиге дневника (1 Дн 29,29; 2 Дн 9,29; 12,15; 13,22; 20,34; 26,22; 32,32; 33,1). Мојсије и пророци бележили су Божију реч, са жељом да се спис пошаље и у друга места (Јер 29,1; 36,1-8; 51,60; 2 Дн 21,12), али најпре да се сачува за будућност (2 Мој 17,14): "Рече Господ Мојсију: Запиши то за спомен у књигу, и кажи Исусу нека памти", или ради сведочанства (5 Мој 31,24-26): "Узмите ову књигу закона, и метните је покрај Ковчега завета Господа Бога свога, да буде онде сведок на вас".

Непоузданост усменог предања била је позната старозаветним писцима. Научили су лекцију од онда кад је у време безбожних царева Манасије и Амона, Закон био изгубљен. Цар Јосија је око 621. године пре Христа пронашао Књигу закона (2 Цар 22,8), која је прикључена постојећој збирци. У суштини, било је то цело Петокњижје. У сваком случају, тада се први пут сусрећемо с проглашењем нормативног (канонског) карактера Законика, који је и раније имао тај значај. На скупљању свештених књига највише је учинио пророк Јездра, писац и верски обновитељ (половином V века пре Христа). Јеврејска традиција и историчар Јосиф Флавије сматрали су да је Јездра коначно закључио збирку старозаветних књига, која је садржавала 24 књиге, по броју слова јеврејске азбуке. Овакво схватање ο постанку канона прихватили су у II веку учитељи Цркве, као што су: Св. Иринеј Лионски, Тертулијан, Св. Климент Александријски и Ориген.

Јеврејски канон

Јевреји деле своју збирку свештених књига на три дела:

  • Тора (Закон).
  • Невиим (Пророци). Збирка пророка је била закључена у првој половини II века пре Христа, те је од тог времена заузимала место уз Мојсијев Закон.
  • Кетувим (Списи).

Тора је исто што и Петокњижје Мојсијево.

Невиим садржи две подгрупе:

Кетувим садржи такође две подгрупе:

Ова група књига настала је између IV и краја II века пре Христа (1 Мак 1,59-60; 2 Мак 3,14). Број књига узетих појединачно износи 39, али када се неке споје, добија се број од 24 књиге (нпр. "мали пророци" као једна књига, 1-2 Самуилова, 1-2 О царевима, 1-2 Дневника, Плач се припоји књизи пророка Јеремије, Јездра и Немија рачунају је као једну књигу). Сам Господ Исус Христос је рекао да на Њему треба да се испуни све што је "написано у Закону Мојсијевом, Пророцима и Псалмима" (Лк 24,44), а ο старозаветним списима се говори као ο канонским, писмима написаним од Мојсија и од свих пророка (Лк 24,27).

Александријски и палестински канон

Пошто је у Александрији живео велики број Јевреја који су били заборавили свој матерњи језик, за њих су преведени свештени списи на грчки језик (у времену од 250. до око 100. године пре Христа). У науци је овај превод познат као превод Седамдесеторице (Септуагинта, LXX). Међутим, у овом преводу наилазимо на неколико књига којих нема у касније утврђеном палестинском канону књига (на сабору у Јамнији). То су оне књиге које називамо другоканонске: Товит, Јудита, 1. Макавејска, 2. Макавејска, 3. Макавејска, 4. Макавејска, Премудрости Соломонове, Премудрост Исуса сина Сирахова, 1. Јездрина, 2. Јездрина, Посланица Јеремијина, додаци или делови: Данило 3,24-90; 13. и 14. глава, и Јестира 10,4-16,24.

Тако је дошло до тога да александријски Јевреји добију шири канон, а палестински ужи. Могуће је да су палестински канон сузили фарисеји, који су били склони ригорознијим решењима и сматрали да је "време пророка прошло" с Јездром. Међутим, ни палестински Јевреји Христовог доба, па ни они неколико векова касније, нису одлучно одбацивали књиге александријских Јевреја, па су неке од њих читали јавно: [Варух]ова књига на Празник помирења, а њима се служе познати јеврејски писци као Јосиф Флавије, или их цитира Талмуд. Тако, у Христово време јеврејски канон још није био утврђен.

Стари Завет у хришћанској Цркви

Крајем I века после Христа Јевреји су поседовали збирку светих књига, за које су веровали да су богонадахнуте, и стога у њима гледали израз воље Божије и правило вере и морала. Обухватале су све хришћанске протоканонске књиге (значи, палестински канон). Вредно сведочанство ο томе представља и Нови Завет, јер садржи директне наводе или алузије из већине тих јеврејских књига. То што неке књиге Нови Завет не спомиње није значајно, јер нема разлога зашто би све старозаветне књиге морале бити цитиране. Нови Завет зна за троструку поделу књига: "Мојсије и Пророци" (Лк 24,27), и "Мојсије, Пророци и Псалми" (Лк 24,44).

У Христово време још увек је постојала извесна несигурност у канон и каноничност неких књига. Тек после разорења Јерусалимског храма (70. године), група јеврејских учитеља састала се у Јамнији (око 95. године) и формално прихватила уски канон фарисеја. Из многих разлога, а међу којима и чињеница што су Хришћани прихватили Библију на грчком у преводу Седамдесеторице, одбачене су оне књиге из тзв. александријског канона, којих није било у оптицају у Палестини (тзв. девтероканонске књиге). Одлука сабора у Јамнији била је важна само за Јевреје, и они су од тада прихватали краћи списак књига. Она нема универзалну важност, јер хришћанска Црква није прихватила канон старозаветних књига од синагоге него од Христа и Апостола. Будући да је Септуагинта - са ширим каноном - прихваћена у хришћанској Цркви, хришћанска Библија садржи и све оне другоканонске књиге које није прихватио сабор у Јамнији.

У време Реформације, протестанти су желели да преводе директно с јеврејског језика и открили су ову разлику између јеврејског и хришћанског канона; тада су они прихватили јеврејски канон, тзв. палестински, као аутентичан. С обзиром на то да је Ђуро Даничић превео Стари Завет на српски језик (1866) по налогу протестантског Библијског друштва, данашња Библија на српском не садржи књиге александријског канона, док се оне налазе у Библији на црквенословенском језику, која је као предложак имала превод Септуагите настао у Александрији. Црква је употребљавала Библију у преводу на грчки и зато су цитати у Новом Завету редовно из LXX, а међу њима барем три из девтероканонских књига: Сирах, Друга Макавејска и Премудрости Соломонове.

Већина црквених отаца прихватили су Стари Завет како су га читали у LXX. Црква је ипак имала на уму разлику у прихватању старозаветних књига између Палестине и Александрије. То је био важан чинилац у полемици с палестинским Јеврејима - и једни и други цитирали су свештене књиге које су узајамно поштовали (значи, из палестинског канона). То су чинили: Св. Јустин Философ - мученик (II век), Мелитон, Епископ сардијски (II век), Ориген (III век), затим Јевсевије Кесаријски, Св. Атанасије Велики, Св. Кирило Јерусалимски, Епифаније и Св. Григорије Назијанзин (IV век). Свети оци су допуштали да се те књиге могу читати, а неке од њих - књиге александријског, ширег канона читају се као Паримије на Православним богослужењима.

Својим 60. правилом, помесни Лаодикијски сабор (360) оставља утисак да је став Истока према девтероканонским књигама неповољан. У канон Старог Завета сабор је убројао само оне књиге које садржи Библија на јеврејском језику. У свом 36. правилу, Ипонски сабор (393) прописује: "Осим канонских списа, ништа не читај под именом божанских списа". Али када набраја канонске списе јеврејске Библије, сабор наводи и оне друге књиге: Варух (плус Посланица Јеремијина), Товит, Јудита, 1. Макавејска, 2. Макавејска, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова. Свети Атанасије Велики у својој 39. пасхалној посланици изричито набраја 22 књиге старозаветног канона. За неке девтероканонске књиге каже да су остављене од отаца да се читају новопридошлим Хришћанима као корисне, али не и као канонске. Петошести или Трулски сабор (691-692) својим 2. правилом донео је коначно решење ο каноничности и оних књига тзв. ширег канона - прихваћене су све књиге које је садржавала Септуагинта.

Рукописи и штампана издања

Рукописи на јеврејском језику

Најважнији рукописи су:

  • Рукопис Петокњижја (1 Мој 39,20 - 5 Мој 1,33) из IX века и чува се у Британском музеју у Лондону (тзв. Лондонски Пентатеух).
  • Кодекс пророчких књига, писан 895. године и пронађен у Каиру.
  • Петроградски кодекс, из IX века, чува се у Петрограду, написао га је Шемуел бен Јакоб; послужио је као подлога трећем издању Библије на јеврејском језику Рудолфа Китела (1937).

Јеврејски текст се писао с лева на десно (као и данас на свим семитским језицима), без знакова интерпункције и без прекида међу речима. Друго, писани су само сугласници без самогласника (вокала), па се понека реч могла изговорити на више начина, чиме би дошло до забуне у њеном значењу. Ову вокализацију текста Старог Завета спровели су масорети, од 600. до 1000. године после Христа, који су одвојили речи и тако стандардизовали читање текста. То су учинили пишући белешке на маргини рукописа. Збирка ових белешки је названа масора (предање). Масорети су увели у текст систем обележавања самогласника помоћу тачки и јеврејски текст који су коначно успоставили назива се масоретским текстом Библије. Све до неочекиваног проналаска кумранских рукописа (Кумран - есенско монашко насеље на северозападу Мртвог мора), између 1947. и 1956. године, најстарији сачувани рукописи Библије на јеврејском били су они с краја IX века после Христа.

Oткрићем библијских текстова, који су деветнаест векова били затворени у ћуповима у кумранским пећинама, појавило се много старијих текстова Старог Завета, неки чак из II и I века пре Христа. Овај огромни библијски корпус, до данас објављен углавном у научне сврхе, пропраћен је коментарима и понеким реконструкцијама библиста кумранолога. Важност кумранских открића састоји се у томе што нам дају увид у стање текста пре него што је он дефинитивно утврђен на рабинском сабору у Јамнији (90-95. године после Христа) Α како је овај сабор, сматра се, успоставио и канон старозаветних књига за Јевреје, може се тврдити да су они тада поседовали врло старе рукописе Библије. Уз тο, морамо имати на уму да су Библију преписивали посебно одабрани и учени људи, а ролне, свици Библије за богослужбену употребу, најбрижљивије су чувани, штавише, нису уништавани услед похабаности него су похрањивани у посебним "гробљима", тзв. генизама.

Самарјанско Петокњижје (Самарјански Пентатеух)

Најстарији рукопис овог Петокњижја потиче из XII века после Христа. Раније се обично истицала већа вредност самарјанског текста, али се данас углавном тврди да је мање поуздан од масоретског.

Штампана издања на јеврејском језику

Јављају се тридесетак година после Гутенберговог изума штампарства. Најстарији штампани део Библије је Псалтир из Болоње (1477/78). Прва комплетна штампана Библија на јеврејском језику појавила се у Сонцину (Италија) 1488. године. До краја XV века појавило се око 40 издања делимичног или комплетног јеврејског текста Библије. Значајна издања: Комплутенска полиглотска Библија, названа тако по називу шпанског града Алкале, из 1515-17; као и Рабинска Библија у штампарији Данијела Бомберга у Венецији (1516/17). Као прихваћени текст јеврејске Библије сматрано је друго издање Рабинске Библије у издању Јакова бен Хаима (Венеција, 1524/25). Од каснијих издања, треба поменути издање Р. Кеникота у Оксфорду (1776/1789) и римокатоличко издање у Паризу 1900-1906. године. Данас je најраспрострањеније издање Рудолфа Китела.

Рукописи на грчком језику

Рукописе Септуагинте (LXX) делимо по облику на свитке и кодексе, по материјалу на коме су писани: на мајускулне или унцијалне (великим словима) и минускулне (малим или курзивним словима). Како је Септуагинта била веома распрострањена, сачувано је преко 1800 примерака овог превода, од чега неколико комплетних Старих Завета, а то су кодекси: Синајски (С), Александријски (А), Ватикански (В) и Иминускули (бр. 46, 68, 106, 122 и 130).

Од фрагмената најпознатији су:

  • Фрагменти Џона Рајланда у Манчестеру из средине II века после Христа. Садрже: (5 Мој 23,25-24,3; 25,1-3; 26,12,17-19; 27,15; 28,31-33) - најстарији делић Септуагинте.
  • Седам Честер Бетијевих папируса купљених у Каиру (1930). Садрже: (1 Мој, 4 Мој, 5 Мој, Ис, Јер, Јез, Дан, Исир и др.).


Неколико је најстаријих кодекса са текстом Старог Завета:

  • Ватикански кодекс (V) из Египта (средина IV века); од 1475. чува се у Ватикану. Садржи скоро цели Стари Завет (осим 1 Мој 1,1-46,28; Пс 105,27-137). Фототипско издање овог кодекса је из 1904. године.
  • Синајски кодекс (С), из IV века, пронађен 1844. године у Православном манастиру Св. Катарине на Синају, где га је открио немачки научник Константин Тишендорф. Док је Нови Завет сачуван у целини, у Старом Завету недостају неки делови. Осим 45 листова који се налазе у Лајпцигу, до 1933. године, кодекс се налазио у Петрограду (тада Лењинграду), кад је продат Британском музеју за 100.000 фунти. Фототипско издање је из 1922. године.
  • Александријски кодекс (А), из друге половине V века, настао је у Александрији. Од почетка XI века налази се у библиотеци александријског Патријарха, а у XVII веку Патријарх Кирило Лукарис га је пренео у Цариград, да би га 1628. године поклонио енглеском краљу Чарлсу I, а краљ Џорџ II га је 1753. године предао Британском музеју. Факсимилно издање објављено је 1909-1936. године. Садржи скоро цели Стари Завет (недостаје: 1 Сам 12,17-14,9; Пс 49,20-79,11).
  • Палимпсест (παλίμψηστο) Јефрема Сирина (С), потиче из Египта, из V века; данас је у Националној библиотеци у Паризу. Преко избледелог библијског текста, у XII веку је исписана проповед Св. Јефрема Сирина у преводу на грчки. К. Тишендорф је помоћу хемикалија успео да прочита првобитни текст. Сачувани су делови Јова, Приче, Проп, ПнП, Прем Сир.

Штампана издања на грчком језику

Најважнија издања:

  • Комплутска Библија (1517) у истоименом вишејезичком издању.
  • Алдина, у Венецији 1518.
  • Сикстина или Романа, штампана 1568. године.
  • Оксфордска Библија из 1707-1720. у четири тома.


Од критичких издања LXX наводимо:

  • Издање Константина Тишендорфа, у Лајпцигу (1850).
  • Алфреда Ралфса у два тома, у Штутгарту (1936).
  • Издање Брук-Маклин-Текерија, у Кембриџу, почетком 1906. године.
  • Критичко издање Старог Завета у Гетингену, тзв. Гетингеншки Стари Завет (почетком 1936).

Канон Ηοвог Завета

Јеванђеље XVI век
Јеванђеље XVI век

Зборник свештених књига написаних у I веку после Христа од Богом надахнутих људи и Црквом примљених као норма, правило, канон, за њено учење и живот. Св. Павле употребљава реч "канон" у смислу правила за живот (Гал 6,16). Међутим, ова реч се у смислу зборника новозаветних књига није употребљавала до средине IV века, иако још Ориген (254) говори ο канонизовању новозаветних књига. Св. Атанасије Велики (373) јасније прави разлику између списа који су примљени у Цркви као канонске (κανονιξόμενα) од оних које Црква одбацује као подметнуте (απόκρυφα).

Речју канон, канонске књиге, означавао се зборник сакупљених новозаветних књига у једну књигу, Свето Писмо Новог Завета: "свештене књиге", "свештена Писма", "Писмо".

Настанак новозаветног канона

После Христовог Вазнесења и силаска Светога Духа на Апостоле на Педесетницу, они су наставили усмену проповед најпре обраћеним Јеврејима, који су већ имали оформљени зборник својих, старозаветних свештених књига. Ови Јевреји строго су се држали свог зборника књига и редовно из њега читали сваке суботе. Цели Стари Завет је у то време био подељен на 54 одељка, који су називани параше и хафтаре. Први Хришћани, по узору на Христа (Лк 4,16-19), читали су и тумачили Стари Завет на својим богослужењима, одн. до разорења Јерусалимског храма (70. године), и Хришћани из јудејства посећивали су тамошња богослужења. Осим тога, и сам Исус Христос позивао се на старозаветне списе и цитирао их (Мт 4,4-6; Мк 7,6; Лκ 24,44; 4,20; Јн 10,35).

Први спис Новог Завета који је написан је Прва посланица Солуњанима (52. године). Њен писац, Св. Павле заклиње Солуњане да прочитају ову посланицу "пред свом светом браћом" (1 Сол 5,27). Солунска црква је ускоро добила и Другу посланицу. Свакако да је она ове списе брижљиво чувала и придружила их зборнику старозаветних књига. Уз то, Црквене општине су испомагале једна другу достављајући им преписе својих књига, па су се новозаветни списи ширили и међу црквама којима нису били упућени. Посебно треба истаћи налог Св. Павла ο размени његових посланица, када у Посланици Колошанима поручује: "И кад се ова посланица прочита код вас, настојте да се прочита и у Лаодикијској цркви, а ону из Лаодикије да и ви прочитате" (4,16). На тај начин су прве хришћанске цркве почеле скупљати поједине списе као значајне.

Посланица Ефесцима је била написана као нека врста циркуларног писма, те су је многе цркве у Малој Азији имале и чувале. Неки списи, као Друга посланица Коринћанима и све саборне посланице, били су упућени ширем кругу читалаца, па је и та чињеница допринела бржем ширењу новозаветних књига. Из (2 Пет 3,15-16) видимо да је Св. Петар знао за посланице Св. Павла и препоручује их својим читаоцима, а то су Хришћани у Понту, Галатији, Кападокији, Азији и Витинији; Павлове посланице морале су дотле бити скупљене у један зборник. Даље, Св. Марко је при писању Јеванђеља знао за Јеванђеље које је написао Св. Матеј, а Св. Лука је исто тако знао за оба (Лк 1,1). Св. Јован је знао за синоптичка Јеванђеља, и он их је допунио у Јеванђељу које је написао. Св. Павле је знао за Јеванђеље по Луки, јер га цитира. Апостоли су имали велики ауторитет међу првим Хришћанима, те су се зато њихови списи почели ценити исто онако као и списи Старог Завета.

Новозаветни списи, који су сматрани богонадахнутим, убрзо су постали својина целе Цркве. То се види из цитата појединих апостолских отаца, који већ у II веку цитирају готово све књиге Новог Завета као свете.

Критеријуми за одређивање каноничности

Као главни критеријум, да ли је неки спис инспирисан Духом Светим и канонски, служило је учење Цркве, примљено усменим путем од Исуса Христа, преко Апостола, и чувано у Светом Предању. Још пре постанка новозаветних списа, у Цркви је постојало ауторитативно Предање, које лежи у основи новозаветних списа, нарочито Јеванђеља. Утврђивање новозаветног канона доказ је и резултат труда и настојања Цркве да потврди право Апостолско Предање, и јасно га разграничи од покушаја уплива јеретичких предања. Утврђивање канона у епископским циркуларним писмима и саборским одлукама није ништа друго до потврда онога што је Традиција сведочила ο канону.

Други критеријум каноничности списа била је његова литургијска употреба, јавно читање на богослужењу, затим да ли се учење потпуно слаже са учењем Апостола, а нарочито да ли је спис написао неки од Апостола - апостоличност списа. Овај други критеријум био је примењиван посебно кад се радило ο некој посланици. Уз то се обраћала пажња и на доносиоца посланице, а не само на писца. Постављало се питање да ли та личност ужива поверење код Апостола и оних којима је спис намењен (Рим 16,1 - ђакониса Фива; Еф 6,21 - Тихик; Флп 2,25 - Епафродит, итд.), од којих су адресати могли сазнати неке појединости које су чуване у предању Цркве којој је посланица намењена. Апостолско Предање је брижљиво и чврсто чувано у Цркви. С обзиром на то да су у II веку јеретици (нарочито монтанисти) покушавали да својим делима дају важност и протуре их под именом неког Апостола, Црква је постала веома одређена по питању прихваћених књига, и у канон су примани само списи Апостола или њихових непосредних ученика (писац Јаковљеве посланице као ни писац Јудине посланице, нису били међу Дванаесторицом; исто тако је и са јеванђелистима Марком и Луком, док је Св. Павле био посебно Господом позван у апостолску службу).

Временски развој

Свето Писмо
Свето Писмо

Први Хришћани су били свесни важности и ауторитета Јеванђеља, и самим тим им није потребан никакав писани документ на који би се позивали. Али временом се јавила потреба да се један део Божијег Окривења Новог Завета запише у књиге, тим више што је хришћанска Црква наследила не само старозаветне списе већ и идеју, појам ο канону, ο збирци списа са посебним ауторитетом. И када је прва генерација Хришћана прошла, следећа генерација је била упућена на новозаветне списе и Свето Предање као на извор учења Христа које је предао Апостолима, а ови Цркви. Међутим, поступак канонизовања је био дуготрајан, праћен борбом коју је Црква водила против јеретика и њихових лажних списа које су покушавали да потуре као апостолске.

Још у II веку, Црква је настојала да одреди које су књиге канонске, а које не. Новозаветни канон је углавном утврђен почетком III, а коначно завршен крајем IV века, када су новозаветне књиге (њих 27) признате у целој Цркви као канонске. Један од разлога дуготрајног процеса признавања ових књига јесте и чињеница да је Хришћанство било "незаконито друштво" (прогоњено од власти), па се нису могли сазивати сабори ради решавања оваквих и других питања. Новозаветни списи канонизацијом постају законски дефинисани списи за употребу у Цркви. Утврђено је да је у њима садржано живо учење Исуса Христа и да јe то учење које ће се ширити све до краја овог века. Апостоли су писали списе како би се њиховим ширењем пренело учење и вернима до којих нису могли доћи. Самим тим писане књиге Новог Завета представљају средство за ширење вере које первазилази физичке могућности појединаца. Поред тога, Црква у поседу књига Новог Завета, у могућности је да превазиђе и временску удаљеност између појединих генерација верних.

Beћ од краја I века настаје процес рецепције појединих апостолских списа, што се добро може пратити према делима апостолских отаца током прва два века и касније црквених учитеља и Светих отаца до краја IV века, све до Климента Римског (око 96. године), преко учења Дванаесторице, Варнавине посланице (око 98. године), Игњатија Богоносца, Поликарпа, Папија Јерапољског, Јерме, Аристида Атињанина, Јустина Мученика, Иринеја Лионског, а посебно уз сведочење Мураторијевог фрагмента (из II века), Климента Александријског, Оригена, Тертулијана, Jeвceвиja Кесаријског, Кирила Јерусалимског, Епифанија и многих других - да би коначну реч ο канону изрекао Св. Атанасије Велики, који је дефинитивно утврдио списак канонских списа Старог и Новог Завета. То је учинио својом чувеном Пасхалном посланицом (367), у којој разликује три групе списа: κανονιξόμενα, αναγιγνωσκόμενα и απόκρυφα.

Свети Атанасије најпре набраја књиге Старог Завета и затим свих 27 књига Новог Завета, с тим што саборне носланице ставља после Дела апостолских, а код Павлових посланица, Посланицу Јеврејима ставља на 10. место, да би потом уследиле посланице упућене појединцима: две Тимотеју, једна Титу и једна Филимону. На крају је Откривење Јованово. Он каже: "Ово су извори спасења... Нека нико њихов број не увећава и не смањује!" Иако је понекад и касније било сумњи у каноничност неке новозаветне књиге код црквених отаца, Атанасијев канон је примљен дефинитивно од целе Цркве. Редослед, па и број новозаветних канонских књига није исти код свих светих отаца или у одредбама помесних сабора (Лаодикијског 360. године, Ипонског 393, Картагинског - први 397, а други, 419. године), нити у кодексима грчког текста Ηοвог Завета почев од половине IV века (Ватикански, Синајски, Александријски и др.), нити пак у најранијим, па ни у каснијим преводима до X века.

Канон књига Ηοвог Завета нису једнако примиле религиозне скупине произашле из Реформације, а поготово њихови предводници (Лутер је одбацивао Посланицу Јаковљеву, између осталих) или познији рационалистички библисти. Протестантска хипердеструктивна критика, с разним својим библијским истраживачким правцима, учинила је да се на Западу почело сумњати како у аутентичност тако и каноничност неких новозаветних књига до те мере да се време њиховог настанка ставља у постапостолско доба.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net