Макарије Велики

Jump to: navigation, search
Свети Макарије Велики
Свети Макарије Велики

МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ (грч: Μακάριος ο Μέγας) - свети (300-390), звани и Макарије Египатски, учитељ Православне духовности, један од оних учитеља који вековима води Хришћане ка духовном савршенству. Током свог аскетског живота, основао је манастир који је данас посвећен њему, али није у поседу Цркве. Цела Нитријска пустиња је позната под називом Макаријева пустиња, јер је он био зачетник пустињског монаштва у том крају Египта. Црква га празнује 19. јануара.

Житије

Макарије Велики рођен је у Горњем Египту око 300. године. Из послушности према родитељима, жени се, а онда, претварајући се да је болестан одлази у дивљину. По повратку, налази да му се жена упокојила, а ускоро и родитељи одлазе. Свети Макарије онда раздели своје имање сиромашнима, а сељани видевши његове врлине, одведоше га код Епископа Ашмона, који га рукоположи за свештеника. Недуго после тога, нека трудна жена га оптужи да је обесчастио. На суђењу се бранио ћутањем. Међутим, када је дошло време да се породи, жена беше у боловима, али никако није могла да се породи, све док јавно није признала своју клевету. Свети Макарије после тога, у својој тридесетој години, насељава се у Скитској пустињи, близу Нитријских гора, и тамо се подвизавао до краја живота.

Посетио је Светог Антонија Великог, од кога је и научио законе и уређење монаштва. По повратку, постаје вођа монашке комуне у Скитској пустињи. У једном кратком временском периоду, био је прогнан на речно острво реке Нил, у време цара Валенса, заједно са Светим Макаријем Александријским, због несугласица око Никејског Символа Вере.

Према Отачнику, Макарије се одликовао многим врлинама. Он је у смирењу говорио за себе: "Још нисам постао монах, али сам видео монахе." Али, другачије су ο њему мислили други. Због доброте свога срца и крајње безазлености назван је дете-старац. Такав је постао Макарије услед непрестане умносрдачне молитве, јер према монашком предању, он је зачетник једноставне (једноречне) Исусове Молитве, која је у своме првобитном облику гласила Κύριε Ελέησον - Господе помилуј! Макарије је био и познавалац туђих срца, што га је особито учинило великим учитељем. Многи су га монаси посећивали ради поуке или су тражили да их посећује. Поседовао је велику духовну мудрост и дар речи. Упокојио се 390. године. Његове мошти су након упокојења украли мештани оближњег села и похранили у цркви коју су изградили у његово име. У XII веку су враћене у Нитријску пустињу, где се и данас налазе.

Дела

Дела Макарија Великог су незамењива по духовном квалитету и садржини. Написао је:

  • Писмо синовима Божијим, које у збирци Макаријевих дела стоји као Прво писмо.
  • Изреке, забележене у Азбучном Патерику и две молитве - Боже милостив ми буди и Молитва Анђелу чувару.
  • Преко сто духовних омилија и беседа.
  • Велико писмо, сачињено у облику аскетске расправе.
  • Седам аскетских трактата: Ο чувању срца, Ο савршенству у духу, Ο молитви, Ο трпљењу и расуђивању, Ο узвишењу ума, Ο љубави, Ο слободиума.
  • Известан број фрагмената.

Сва ова Макаријева дела су на грчком језику, осим тринаесте омилије која постоји само на арапском језику. Познате су три различите колекције Макаријевских списа, од којих је вековима била најпознатија она под бројем II. Она садржи педесет седам омилија. Међу Макаријевским списима највредније је Велико писмо.

Учење Макарија Великог

Основна два чиниоца његовог учења јесу Оваплоћење Сина Божијег и библијско поимање човека као јединственог бића, са душом и телом, које је позвано да целосно учествује у Божанском животу. Сав духовни живот и подвиг човеков усмерен је на пројављивање и умножавање у своме животу божанске благодати добијене на Крштењу. Главну улогу у томе има непрестана молитва. Макарије повезује молитву са срцем, које је по њему центар људског бића и седиште ума. Његово учење има јак пнеуматолошки нагласак, што му истовремено даје јак мистични карактер, па Свети Макарије важи за једног од највећих мистика Цркве.

Са друге стране, његово учење у области антропологије и сотириологије у потпуности осликава Православну веру у слободну људску вољу, како пре, тако и после пада у грех, као и способност људи да поседују врлине и да улагањем напора у духовном уздизању активно учествују у процесу спасења.

Из Охридског пролога

Преподобни Макарије Велики. Мисирац, један од млађих савременика Антонија Великог. Отац му био свештеник. Из послушности према родитељима ожени се, но жена му убрзо умре и он се удаљи у пустињу где проведе пуних шездесет година у труду и борби, унутрашњој и спољашњој, за Царство небеско. Кад су га питали, зашто је толико сув и кад једе и кад не једе, он одговори: "Од страха Божијега". Толико је успео очистити свој ум од злих помисли и срце своје од злих жеља да га је Бог обдарио обилатим даром чудотворства, тако да је и мртве из гроба васкрсавао.

Његово смирење задивљавало је људе и демоне. Рече му једном демон: "Има само једно, у чему те ја не могу надвладати; то није пост, јер ја не једем никад ништа; то није ни бдење, јер ја не спавам никад". "Него шта је то?" упита га Макарије. "Твоје смирење", одговори демон. Своме ученику Пафнутију говорио је Макарије често: "Не осуђуј никога, и бићеш спасен". Живео је деведесет седам година. Пред смрт на девет дана јавили му се из онога света Свети Антоније и Свети Пахомије и навестили му да ће кроз девет дана умрети, што се и догоди. Још му се пред саму смрт јавио херувим који му је открио у визији блажени свет небески, похвалио труд и врлину његову и рекао му, да је послат да му узме душу у Царство Небеско. Упокојио се 390. године.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net