Митрополит Павлос о папиној посети Кипру

Jump to: navigation, search

Превод са енглеског језика, МиА.

МИТРОПОЛИТ ПАВЛОС О ПАПИНОЈ ПОСЕТИ КИПРУ
Коментари Митрополита Павлоса, Киренија, Кипар


Митрополит Павлос, Киренија, Кипар
Митрополит Павлос, Киренија, Кипар


Најдубљу тугу и духовну бол изазвало је обавештење Његовог преосвештенства Архиепископа за време седнице Светог Синода 4. маја 2010. године, о папској посети Православној земљи нашег светоотачког острва Кипра, која ће уследети након што му је упућен званични позив од стране Председника републике Кипра, као поглавару државе Ватикан. Ми смо синодално изразили наше противљење тој посети, и изјавили да нећемо учествовати ни у једном догађају који ће са том посетом бити у некој вези, јер нам то наша савест не дозвољава, услед тога што папа није само политички вођа, него вођа јереси папизма. Разлог за то лежи у томе што су паписти својом разблудном еклисиологијом претворили Цркву живога Бога из тела Христовог у „земаљску политичку организацију“, светски организам и државу са секуларном влашћу, што Ватикан и јесте..
Користећи ову прилику за посету, папа је затражио да се његов други статус такође реализује - као религијски вођа римокатолика. То је затражио и тајновито обезбедио преко својих дипломатских канала, одобрење – о чему смо ми тек недавно били информисани, а да нас нико није ни питао да ли се са тиме слажемо.
Једноставно смо постали само посматрачи те одлуке, са којом се ми свакако не слажемо, али авај, уазлуд, јер је све већ финализовано и постављено унапред, без нашег знања. Једини детаљ са којим се моја маленкост сложила је да се разашаље циркуларно писмо хришћанском народу, са циљем да се спречи било какво скандализовање и смутња у савести верних са озбиљним последицама и непредвиђеним реакцијама. Жалосно је посматрати оне који подржавају екуменизам како шаљу комплименте и дипломатске ноте јеретицима, идући чак и на заједничке молитве са њима, успркос јасних забрана светих канона, истовремено одговарајући на реакције верних чланова Цркве (који се саблажњавају резултатима дијалога и скандализују гледајући Православне клирике у друштву и у заједничким молитвама са разноразним јеретицима) саркастичним осмесима и обиљем презира, као да су они непријатељи Цркве.
Због тога смо се сложили са одлуком да се пошаље циркуларно писмо хришћанском народу, у коме ће бити речено да је папска посета одговор на позив Председника републике, и да током његове посете неће бити никаквог теолошког дијалога, истовремено набрајајући заблуде Римокатолика и превртљивост Унијата. Нажалост, након што смо прочитали припремљени текст – за који морамо да приметимо да је припремљен шест дана након седнице Синода – дошли смо до закључка да његов садржај није сагласан позицијама које смо изразили синодално, тако да се нисмо могли сагласити са слањем тог циркуларног писма.
Римокатолици су се опет показали као одличне дипломате. Као што је и видљиво из дневне штампе, организовали су папску сатницу тако да ће због јавних миса, поготово оне која ће се одржати на затвореном стадијуму у Никозији, где ће и римокатолички клирици са Блиског Истока бити присутни, наступити општа конфузија међу побожним Православцима Кипра, који нису у могућности да разликују Унијате. Након што их виде да учествују у миси, обучени у Православне одежде, засигурно ће бити преварени и запрепашћени, мислећи да је реч о Православном свештенству. Није искључено да многе стране новинске агенције, такође преварене спољним обличјем Унијата, неће грешком пренети вести да је то заједничка молитва са „свим Православним црквама“. Покушај Ватикана да искористи ову шансу и представи папу као вођу Хришћанства целог света је веома јасан.
Са оваквим наступом, наше скромно мишљење је да папске јеретике не помажемо да постану свесни своје заблуде, него уместо тога, подстичемо их да очувају своје стање и остану учвршћени у својим погрешкама, изазивајући тиме религиозни сентимент Православних. Инсистирање на стриктном чувању Православних догми не би требало бити погрешно схваћено као фанатизам или верска нетолеранција. Папски јеретици би требали увидети своје погрешке, одбацити своје заблуде, вратити се Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, и прихватити једину, од Апостола примљену Истину, на начин на која је била формулисана у првих осам векова и очувана до наших дана у Православној Цркви.
Тврдња да ће ова посета помоћи у решавању питања Кипра, може само да нас много забрине и изазове бол. Нека они који су на власти буду пажљиви да не почну интервенисати по питањима Православне вере преко одређених притисака, а у име националних интереса, јер једино што ће постићи је губитак Божије Благодати, што ће опет довести до супротног од оног што желе. Немојте бити заварани моћницима, синовима човечијим, јер у њима нема спасења (Пс 146,3), као што и Свето Писмо напомиње. Сваки пут када су се Православни обратили папистима, мешајући питања вере са политиком, како би добили папску заштиту, постигли су управо супротне ефекте. Оним који живе у илузијама и гаје идеје да ће грађењем партнерства са јеретицима разрешити текуће социјалне или националне проблеме, и да се толико жељена унија између Православних и припадника других конфесија може постићи путем секуларних критерија, треба да буде јасно да папа гледа на поменуту унију са Православном Црквом као на успостављање папске институције на Истоку, и на потчињавање свих Православних, који ће након тога бити под његовом управом као Унијати. Историја нас учи да папа никада није пожурио да помогне и подржи Православне. Ми саосећамо у агонији нашег напаћеног острва, али истовремено побожно верујемо да ослобођење Кипра неће бити постигнуто путем охрабривања синкретизма, него уз помоћ Свемогућег Бога, као што је то много пута потврђено током историје.
Први циљ папе је да буде прихваћен као општи религијски вођа свих Хришћана, а коначни да буде прихваћен као вођа свих религија. Позивање на Господње речи „да сви једно буду...“ (Јн 17,21) са циљем постављања темеља за екуменистичка отварања, нема теолошку основу уколико није подржано „јединством вере и заједницом Светога Духа“. У противном то би било превиђање предуслова које је лично Христос поставио: „...као ми што смо једно“ (Јн 17,22).
Православна Црква није никада престала да моли милостивог Бога „за јединство свих“. Смирена, чистоумна и непрестана молитва је она која привлачи благодат Светог Духа и помаже у узимању учешћа у нествореној Божијој благодати, а не способност комуникативности и односи са јавности. Нека нас Господ просветли све, тако да можемо „исправно управљати речју Истине Његове...“
Објављено у новинама „Православна штампа“,
28. 05. 2010. године





Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net