Насиље над Валаамом

Jump to: navigation, search



НАСИЉЕ НАД ВАЛААМОМ
- Покушај увођења папског календара у манастир Валаам –



Манастир Валаам, Русија
Манастир Валаам, Русија
Ово је прича о искушењима кроз која је прошло братство Преображењског Валаамског манастира, током прве половине XX века. Она нам у ова смутна времена, када у нашој Српској Православној цркви та иста јерес покушава на разне начине, да подрије српски светосавски завет, може послужити као пример, чему води новотарско нарушавање вековног поретка Цркве Божије. Промисао Божија је, у случају манастира Валаам, поново вратила вековни Црквени календар у богослужбени поредак. Тиме се показало да су модернистичке тенденције Васељенске Патријаршије биле само привременог карактера, мада је прошло неколико деценија пре него што је Православни поредак поново успостављен. Можемо рећи да се на примеру Валаама, показује како изгледа сукоб између воље човечије и воље Божије, када она прва крене насупрот друге.
Први корак који је успоставио основу за каснији напад масона и следбеника папског календара на манастир, било је проглашење независности Финске од царске Русије, у јесен 1918. године. Тадашњим разграничењем између Русије и Финске, Валаамски манастир, који се налази на Ладошком језеру, нашао се у Финској. Исте године, Финске власти проглашавају Православну Цркву за „Цркву националне мањине (руске)“, док је за државну „цркву“ проглашена лутеранска протестантска секта. По традицији Православне Цркве, Патријарх Тихон 29. јануара 1921. године објављује одлуку Руске цркве о давању аутономије (не аутокефалије) Финској Епархији, која се нашла у другој држави.
Други корак је било подизање Октобарске револуције од стране бољшевика у Русији, при чему је Руска Православна црква доспела у веома тежак положај. Подривању Руске цркве изнутра, услед роварења расколника, ткз. „обновитеља“ и „живе цркве“, придружио се својим роварењем извана, масон-патријарх Мелетије Метаксакис, који је у то време заузимао катедру Васељенске Патријаршије.
Он отима од Руске цркве територије у Финској, и потчињава их својој јурисдикцији. Патријарх Руски Тихон, који је привремено био уклоњен са своје катедре од стране совјетских власти, вративши се на свој положај, покушава да поврати отету Епархију под окриље Руске цркве, али у томе не успева.
1921
19. октобра, донешена је одлука о преласку Финске Епархије на нови календар. 31. октобра, Свети Синод Руске Православне цркве шаље посланицу у којој се не даје благослов за промену календара. Али, ту посланицу, црквена управа Финске није уважила. Та неканонска ситуација, тј. насилништво и смутња која је завладала у Финској Епархији, неминовно се морала одразити и на братство Валаамског манастира. Иако се оно у почетку успешно одупрло духу новотарства и апостасије од Светог Предања Цркве, прво зло семе већ је било посејано.
14. новембра, манастиру пише Митрополит Руске Заграничне цркве, Антоније Храповицки, у духу очувања братства: „Због тога што је (Православна) паства у Фиској прешла на нови календар, не пристаје ни манастиру да се држи старог. Ако се не подчине црквеној управи, они ће затворити манастир. Куда да оду прогнани? Боље је сачувати Свету обитељ (манастирско братство), жртвујући познато рачунање дана, променити календар – али без нарушавања ни Светих догми ни канона.“ Недуго после тога, Архијереји Руске заграничне Православне цркве са седиштем у Сремским Карловцима, јасно су ставили до знања Финској црквеној управи да су они по Црквеним питањима највиша власт. То је проузроковало велико незадовољство и државних и црквених власти у Финској, након чега су потпуно прекинули комуникацију са „Карловчанима“. Сагласно са тим, и преписка између братства Валаама и Митрополита Антонија је престала.
1922
5. фебруара, на Валаам се обрушава први скандал. У манастиру је дошло до немира, па је Архиепископ Серафим запретио позивањем полиције, што је довело до смиривања ситуације. На сабору Финске Епархије, исте године, намесник Валаамског манастира, јеромонах Јоасаф чита саопштење да ни једна помесна аутономна црква нема право да преузима на себе оно што је у искључивој надлежности Васељенског сабора. Нажалост, на то нико није обратио пажњу.
1923
Те године, масон Мелетије у припреми „свеправославног конгреса“, сазива саветовање у манастиру Ватопед на Светој Гори. Циљ тог саветовања је било обезбеђење сагласности Православних аутокефалних цркава за провођење опште „календарске реформе“, тј. увођења папског календара. Представник Српске Патријаршије, Охридски Митрополит, Свети Николај Жички, се томе успротивио, сматрајући ту реформу поред осталог и узроком за разбијање литургијског јединства помесних Православних цркава, и одбио да саслужује са присталицама папског календара.
Исте године у мају месецу, масон Мелетије сазива „свеправославни конгрес“ на коме је учествовало „чак“ 6 Епископа, 1 Архимандрит и двоје мирјана. Након тог лажног саборовања, Мелетије шаље исто такво лажно обавештење Архиепископу Финске Серафиму и Патријарху Руске цркве Тихону, о наводном преласку свих помесних цркава на папски календар. На тај начин их доводи у заблуду, и због немогућности комуникације изазване комунистичком блокадом, Патријарх Тихон доноси одлуку о увођењу папског календара и у Руску цркву. Услед отпора народа и објективних проблема које је Руска црква у то време имала, провођење одлуке иде споро. У међувремену, Патријарх Тихон сазнаје да је Мелетијева објава лажна, и повлачи своју одлуку о промени календара. Из тог времена, остала је позната изјава старца Алексија Зосимског: „Ако Патријарх чак и десет пута буде прелазио са старог календара на нови, и враћао се назад, ми ћемо прелазити заједно са њим.“ Толику подршку и поверење у исправност поступака је Патријарх Тихон уживао у та смутна времена Руске цркве.
Првобитна одлука о преласку Руске цркве на папски календар је само појачала тензије у Валааму, тако да је Архиепископ Серафим неколицини монаха одредио епитимије, на основу „отказивања послушања“. Друго писмо Патријарха Тихона којим опозива увођење папског календара, стиже у Финску у време када је црквена управа разрешила дужности Архиепископа Серафима, и послала га у Коневецки манастир. Тиме се појавила још недна неканонска ситуација у којој су се световне власти директно уплитале у црквену јерархију.
У јулу месецу, Цариград шаље своју делегацију са циљем успостављања аутокефалије и устоличења новог „епископа“ Германа, естонског свештеника модернистичких гледишта. Архиепископ Серафим одбија сарадњу са тим посланством, и пише писмо масону Мелетију у Цариград, подсетивши га да аутокефалија није могућа у цркви са двоструком епископском катедром, и да Герман није канонски подесан за Епископа, јер се женио два пута, и да из тих бракова има једанаесторо деце, од којих је шесторо још увек малолетно.
То писмо је било повод да масон Мелетије потпуно одстрани „непожељног“ Архиепископа Серафима, под изговором да не зна фински језик. Успоркос неканоничности кандидата, без монашког пострига, он 8. јула поставља Германа за „епископа“, иако ни он није познавао фински језик. Два дана након тог срамног чина, масона Мелетија верни народ Цариграда избацује из патријаршијског двора и он је приморан да се склони на Свету Гору. Митрополит Антоније Храповицки пише како се неканонски „епископ“ Герман, у грађанском оделу, обријан и подшишан, шеткао улицама града, на саблазан Православним, и злурадост секташима лутеранима.
У Валааму су новог „епископа“ дочекали са неверицом и једва скривеном одбојношћу. Јеромонах Памво га описује у свом дневнику као човека који изгледа потпуно страно, обријан, како на левој руци носи два венчана прстена. Још наводи да му неки од отаца нису пришли да узму благослов, јер је био неканонски постављен. Германов одговор је било увођење репресивних мера: забране свештенослужења, измештаји у удаљене скитове, а петорица монаха су потпуно истерани из манастира и послани за Србију.
1924
Васкрс 1924. и 1925. године, манастир је прославио по Црквеном календару. Пошто је братство озбиљно било узнемирено, игуман манастира, тражећи компромисна решења, покушавао је да смири ситуацију. Са друге стране, монаси верни Црквеним канонима и календару, на разне начине су покушали да се реше наметнутог неканонског „епископа“. Економ манастира, јеромонах Харитон се обраћао државним органима надлежним за верска питања, министрима, па чак и председнику државе Финске. Савет стараца манастира је такође слао молбе на разне више инстанце, и донео је одлуку да се пошаље молба Васељенском Патријарху да манастир добије ставропигијални статус, попут манастира на Светој Гори.
Коневски скит, Валаам, Русија
Коневски скит, Валаам, Русија
Државни органи су проблем календара сводили на политичко питање, уопште га не разматрајући као проблем исповедања вере. Оне који су били за очување Црквеног календара, сматрали су за русофиле. Како су државне институције, од проглашења независности Финске, гајиле изразиту русофобију, тежећи да из земље „истребе“ све што је сматрано „руским“, заговорници очувања традиције Православног календара, нису уживали њихове симпатије. Поред тога, значај, улога, место и углед Валаамског манастира у Православном свету је био велики, тако да је исход насилног увођења папског календара у тај бастион Православља био веома важан, и око свега је постојао велики публицитет.
Када су тројица монаха из предворја Валаамског манастира у Москви дошли по благослов код Патријарха Тихона, и упитали га да ли Валаам треба да празнује Васкрс по папском календару, он је узвикнуо: „То не може бити да Валаам почне празновати по новом, када је увек празновао Васкрс по старом!“ Пророчки је то рекао, јер су на Валааму празновали Васкрс по Црквеном календару чак и после евакуације манастира 1940. године.
Услед прогона монаха, у манастиру се појавио проблем обављања редовних свештенослужитељских задатака, као и редовних радова на манастирском имању. Зато је управа била приморана да доводи монахе из удаљених скитова. Та потреба за радном снагом је донекле помогла да се смање прогони оних који су били присталице Црквеног календара. Чак им је прећутно дозвољено да формирају свој храм у просторијама некадашње манастирске грнчарске радионице, где су могли да обављају службе по Црквеном календару.
Братство манастира се на све начине трудило да спречи појаву раскола, стремећи ка саборном јединству. И док су се монаси бацили на проучавања Црквених канона, црквену управу та, догматска страна проблема, уопште није занимала. Циљ који су пред себе поставили – очистити Финску цркву од било чега „руског“ – био је за њих виши чак и од здравог разума. Јеромонах Памво у дневнику пише да је црквена управа поштоваоце Црквеног календара називала „непокорнима“.
У време преласка Грчке Православне цркве на папски календар, преписку из Валаама са Светом Гором је водио јеромонах Јустинијан, ученик јеросхимонаха Михаила Попова, манастирског духовника. Преписку је водио са монахом Теодосијем, старцем из Кареје, и његовим учеником, монахом Никодимом. Старац Теодосије је својевремено био у преписци и са Светим Теофаном Затворником. Тако да су монаси Валаама били добро упознати са расколом у Грчкој Православној цркви, који је проистекао из увођења папског календара.
1925
Током 1925-26. године, из манастира су истерана 42 монаха, који су се ту подвизавали по 20 и 30 година. Међу њима је било доста оседелих стараца, јеромонаха, са правом ношења напрсног крста. Тројица монаха су отишли по сопственој одлуци. Део истераних монаха је неко време боравио у напуштеној кући у Срдобољу, у свакојакој оскудици. Јеромонах Патапије, који се упокојио у тој кући, сахрањен је у Срдобољу, јер истерани монаси нису добили одобрење да га сахране у манастиру.
Коначну поделу у братству иницирао је грчки Митрополит Германос Стринопулос, који је у септембру дошао у Финску на позив црквене управе. Професор Глубоковски је тада упозорио братство да је „дошла змија која не уједа у пету, него у само срце; змија која је много напакостила свим Православним.“ По доласку Германоса на острво на коме је манастир, братство се разишло по околним шумама. Оци који су служили у саборном храму, одбили су да саслужују са гостима. Економ манастира се спремао да оде под изговором некаквог посла, али га је игуман спречио у намери. Онда су обојица саслуживали, једва сакупивши потребан број свештенослужитеља. Када је почело причешће, ипођакони су одбили да приђу и причесте се. Онда је архиђакон пришао једном ипођакону, ухватио га за оковратник и довео до Германоса, упитавши га: „Шта је ово владико, ево ваши служитељи не желе да се причести са вама?“ Германос се видно изменио у лицу, али није ништа одговорио. После службе, Германос је много говорио о црквеној икономији, али га нико није слушао. Након што су гости отишли, братство је одбило да саслужује са игуманом и економом. Уопште, мало који монах је долазио у саборни храм на молитву.
10. новембра, на острво долази истражна комисија. Формирање те комисије приписује се молби игумана Павлина да га разреше дужности. Монаси су оптужени за самовољни прекид црквеног општења са својим „архијерејем“, као и Васељенским Патријархом, кроз одбијање његовог представника Германоса, а и за произвољно тумачење канона везаних за пасхалију. Најугледнији монаси из братства су доспели на црквени суд:

    - духовник манастира, схијеромонах Михаил
    - намесник, јеромонах Јоасаф
    - благајник, јеромонах Јероним
    - начелник канцеларије, јеромонах Поликарп
    - ризничар, јеромонах Митрофан
    - декан, јеромонах Јона

Неки су добили забрану свештенодејства, а други послани у удаљене скитове. Њихова места су додељена монасима лојалним црквеној управи. То је довело до даљег губљења ауторитета игумана, и у даљем процесу инквизиторског посла комисије, установљено је да је 225 монаха против увођења календарских новотарија. Међу чуварима Црквеног календара су биле истинске духовне вође манастира, које нису биле спремне да продају своју верност Истини за положај у манастиру. Седамнаест монаха, који су претходних година дошли из Москве и Петрограда, тражили су да се поново освештају храмови које је својим присуством оскрнавио „епископ“ Герман.
Епископ Ладошки и управник Петроградске Епархије, Инокентије Тихонов, пише јеромонаху Атиногену у Валаам, децембра месеца: „Прелаз на нови календар, а поготово празновање Васкрса по новој, западно-римокатоличкој пасхалији, без одлуке Васељенског сабора, са једне стране, и напуштање Црквених канона са друге стране, је дело крајњег бесчашћа, које оне који су се дрзнули на такво нешто, изводи из општења и јединства са Црквом Христовом. Поступак већине валаамских монаха, који нису пристали да се одвоје од Цркве Христове, заслужује потпуно одобравање.“
У исто време, игуман Павлин пише Епископу Венијамину у Париз о промени става Митрополита Руске заграничне цркве, Антонија Храповицког: „Док је Архиепископ Серафим био на катедри, Митрополит Антоније је писао да је могућ прелазак на нови календар. По одласку Архиепископа Серафима, Митрополит Антоније је послао анатему онима који су прешли на нови календар. Писао је да Епископа Германа сматра за мирјанина, и да је у Цариградску Патријаршију ушла јеретичка банда. Саветовао је да им се не покоравамо, чак и по цену гоњења, уверен да ће у Србији наћи места за прогнане. Не даје благослов за молитве у храмовима који празнују Васкрс по папском календару. Послушавши Владику, неки су престали да одлазе на богослужења и причешћују се.“
1926
Под притиском власти, смутња, раскол и прогони у манастиру су се повећавали. 22. октобра, полиција је отерала 30 монаха, присталица Црквнеог календара у Срдобољ. Монах Никанор пише: „Предали су нас у руке полиције наш игуман Павлин и наша манастирска браћа. Они су зарад привремене користи и страха човечијег, угушили своју савест, нарушивши Свете каноне Цркве.“
Ситуација је постајала све сложенија. Не може се рећи да су сви из новокалендарске братије били авантуристи и навијали за промене. Примера ради, јеросхимонах Јефрем Хробостов, који је изабран за духовника манастира уместо одстрањеног јеросхимонаха Михаила, није био апостата. Тај старац-пустињак је до 1917. године био духовник Великог Руског кнеза, и служио је у Смоленском скиту. Био је Руски патриота, али је сматрао да се треба подчинити законима оне државе, у којој се манастир, по промислу Божијем, нашао.
Нови економ манстира, Харитон, пише да је манастир доспео на веома опасан пут, и да већина монаха не признаје јерархију, тј. „епископа“ Германа и Васељенског Патријарха. Старци манстира су писали: Ми, Валаамци, нисмо навикли на Црквене новотарије. Свети Валаам се увек строго држао светоотачког предања. Нас нико не пита о томе да ли желимо ново рачунање времена. Тешко је проводити реформу без убеђења и жеље за њом. Исто тако, није угодно падати у жалост. На штети је велико дело спасења, јер се због онога што је тешко разумљиво за наш прости ум, предајемо препиркама, свађама, мржњи и смутњи. Наше непослушање својој црквеној власти води ка духовном растројству и лишењу благодатног општења. А то води ка расколу. Због увођења новог календара, неки су спремни напустити обитељ и вратити се у Русију, где дивља безбожје (комунизам).“
У јуну, поново је прорадио црквени суд, на коме су сву браћу питали за однос према Васељенском Патријарху, „епископу“ Герману, игуману Павлину и новом календару. Неки монаси су, у простоти свога срца, изјавили своју оданост Руској Православној цркви, што је сматрано за виши степен преступа, и резултовало у протеривању из манастира и земље. Већина братства је изјавила да Васељенског Патријарха и Германа признају, али не желе да имају са њима евхаристијско општење, а игуману су послушни у свему, сем по црквеним питањима. Неки су називали ткз. „Финску православну цркву“ – расколничком, а „епископа“ Германа – мирјанином.
Судбина прогнаних монаха Валаама је била различита. Већина њих је некако успевала да се домогне Србије, одакле су се расули по целој руској дијаспори. Друга скупина се вратила у Русију и то углавном у Москву и Петроград. Пре или касније они су постали жртве совјетског комунистичког прогона.
1927
Те године, у братству Валаама које је бројало 310 монаха (не рачунајући послушнике), остало је 75 монаха који су се противили папском календару. Део њих се колебао. Једни су долазили на службе, други нису, трећи су долазили, али се нису причешћивали. Противници папског календара су били видљиви, јер се у дане празника по Црквеном календару нису бавили манастирским пословима. Тиме је манастир престао да постоји у смислу братства са једним уставом. Присталице Црквеног календара су се сво време ослањали на ауторитет Митрополита Антонија Храповицког, ког је поставио Свети Синод Руске заграничне цркве, са седиштем у Сремским Карловцима у Србији. У руским парохијама у Финској, многи су послушали глас Митрополита Антонија, и престали да одлазе у цркву. У Валааму је ученик прогнаног духовника манастира Михаила, јеромонах Тихон, тајно припремао Свете Дарове и причешћивао браћу верне Црквеном календару.
Писали су монаси молбе Митрополиту Јевлогију у Париз. Као одговор су добили некакво „средње решење“ по коме би требало задржати Црквену пасхалију, а увести папски календар за све непокретне празнике (месецослов који су анатемисали сабори из 1582, 1583, 1587, 1593, 1848. године). Саветовао им је и да признају „епископа“ Германа.
1927. године је започела нова инквизицијска чистка у манастиру. Кроз суд је прошло 46 монаха, а 13 се није јавило на позив. Оптужница их је теретила за „демонстративно наступање против вођства и духовних власти, чиме се нарушавао поредак и манастирска дисциплина“. Оптужени монаси су се озбиљно припремили, и на суду је у име свих оптужених, монах Јувијан прочитао „изјаву о црквеном суду браће Валаамског манастира“.
Та изјава је била најкомплетнији и најаргументованији опис мишљења и позиције монаха присталица Црквеног календара, од почетка прогона у манастиру. Писана је у смиреном и уздржаном тону, никога није анатемисала, нити проглашавала безблагодатним. У њој се нарочито говори о нарушавању канона пасхалије, од које зависи цео богослужбени циклус литургијске године. Наведени су примери где се показује да увођењем папског календара, настају велике канонске противречности и аномалије: 1926. године је потпуно изостао Петровски пост; током 56 година XVIII века, поштоваоци папског календара (римокатолици) су четири пута празновали васкрс у исто време када и јудеји своју пасху, а чак девет пута пре њих. Наведени су и цитати Светих Отаца који се односе на проблематику канона, јерархије и манастира. Примера ради, Преподобни Теодор Студит је писао: „Епископима није дата власт да крше правила (каноне).“ У изјави је, поред тога, писало да монахе не интересује политика, и да их руководи једино Црквена Истина, а завршена је молбом да се не врши насиље над религиозном свести и савести. О питањима која су интересовала црквени суд:

    а) признање пореноса црквене управе Финске под јурисдикцију Васељенске Патријаршије,
    б) признање „епископа“ Германа за поглавара цркве у Финској,
    в) признање саме „Православне цркве Финске“, тј. њене аутокефалије,

монаси су изјавили да се на њих не односи питање признавања, јер је то питање више Црквене власти, док се они, по завету послушања, покоравају, али искључиво по сили канона. У складу са тим, а пошто је „епископ“ Герман три пута нарушио канон о пасхалији, и покренуо прогон монаха присталица Црквеног календара, отказује се молитвено општење са њим, до саборне одлуке виших Црквених власти. По питању монашког послушања везаног за живот у манастиру, они се покоравају свом игуману. Али, не могу да га и духовно следе, јер је он у молитвеном општењу са заговорницима папског календара. Наводи се пример Св. Теодора Студита, који је прекинуо општење са Патријархом Никифором, који је прекршио каноне, вративши у службу одлученог свештеника. Изјаву је потписало 30 монаха.

Суд је прогласио „кривим“:
    - 9 свештенослужитеља којима је изречена забрана свештенодејства.
    - 19 монаха који су добили забрану ношења мантије „док се не покају“.
    - Преосталих 9 монаха су такође проглашени кривим, али су „због старости и слабог здравља ослобођени кривице“.

1930
Те године је Финска почела разматрати могућност одвајања цркве од државе, и преласка цркве на сопствено финансирање. Због тога су се појавили приговори Валааму да не помаже црквеној управи економски, и не проводи мисионарску делатност међу становништвом Финске. Те године, манастир је имао 300 монаха и 100 радника мирјана, којима је исплаћивао плате. На саборовању су донешене мере које су требале да уведу више контроле у екномију манастира, а план је био да се отворе школе за децу на финском језику. Поред тога, започела је иницијатива да се у манастиру у богослужењима пређе на фински језик. Томе је допринело и 130 монаха Финаца који су током те године дошли у манастир, мада их је 64 убрзо отишло из Валаама.
1933
У склопу увођења економских мера у манастирски посед, 2. априла је игуман Павлин разрешен дужности, а на чело манастирског братства, постављен је дотадашњи намесник Харитон. Он је током свог настојатељства, писао у свом дневнику: „Приближава се 40 година мог живота у овој обитељи. Промислом Божијим, на крају мог живота, било ми је суђено да дођем на чело ове обитељи, која замире, не толико материјално, колико духовно. Духовни распад се укоренио изнутра, а појављује се и напољу..“
1934
21. марта, представио се Господу вођа монаха који су подржавали Црквени календар, бивши духовник манастира, јеросхимонах Михаил. Упокојио се у прогонству, живећи у једном острвском скиту, болестан.
1935
23. маја, одржан је сабор „о очувању манастира Финске“, на коме су учествовали Архимандрит Павлин и игуман Харитон. Манастир је у то време имао слаб прилив младих монаха, тако да је братство полако почело да стари по свом просеку година. Тих година је манастир посетио и будући Патријарх Руске Православне цркве, Алексеј Ридигер. Манастир је на њега оставио велики утисак, и започео је духовну преписку са монахом Јувијаном. Та веза се одржавала сво време, до самог упокојења Патријарха Алексеја II.
5. септембра се упокојио Архимандрит Павлин, непосредно пред смрт пострижен у велику схиму. За живота, показао се као недорастао ситуацији у којој се налазио, самоиницијативно одводећи на суд монахе који су поштовали каноне и Црквени календар.
1939-1940
Нова искушења пред манастир се појављују 1939. године, када СССР објављује рат Финској. 5. децембра започиње бомбардовање острва, а 20. децембра по извештају полиције, 70 монаха који нису имали финско држављанство, прешло је са острва на копно на мести Каннокоско. Преостали на острву су гасили пожаре, склањајући се од бомбардовања у саборни храм. Рат је завршен 12. марта 1940. године, мировним споразумом по коме је Совјетском Савезу припао приобални појас Кареље, и још једна област на северу Финске. У обе те области је већинско становништво било Православно.
Сама „Финска православна црква“ је претрпела велики материјални ударац, јер је на тим територијама било 17 Православних храмова, од 29 колико их је укупно било на територији Финске, и три (од укупно четири) манастира: Валаамски, Коневски и Линтулски. Услед померања границе између држава, пола милиона становинка који су живели на територијама које су припале Совјетском Савезу, добровољно се преселило на територију Финске. Међу њима, било је и 55 хиљада Православних.
1940-1942
Стари Валаам у Русији и Нови Валаам у Финској
Стари Валаам у Русији и Нови Валаам у Финској
У марту месецу 1940. године, из манастира је евакуисано преосталих 205 монаха, који су ту остали са игуманом Харитоном. Монаси су примљени и размештени у Каннокоском, и предложено им је да даље иду за Америку или неке друге земље. Игуман Харитон пише: „Док је наша Финска слободна, никуда не идемо, делићемо и радост и тугу овде.“ Међутим, већ 1942. године су доживели велико разочарање у праведност закона Финске и њихово доброчинство према грађанству и монаштву, када су званичне државне власти отпочеле незакониту продају манастирске имовине у иностранству. У исто време, совјетске власти су прогласиле Валаамске монахе, који су пребегли у Финску, за непријатеље Совјетског Савеза. Тиме им је повратак био онемогућен. На крају, за потребе монаха, купљено је имање у Папиннијему, где је некадашња коњушница, претворена у 36 монашких келија.
Пресељењем манастира, није се променила позиција монаха који су поштовали Црквени календар. Основавши у Финској ткз. Нови Валаам, игуман Харитон није желео да у њега пресели и стари раскол. Пре него што је обновљен манастирски живот на новом месту, предложио је монасима верним Црквеном календару да успоставе евхаристијско и молитвено општење са новокалендарцима. Као другу опцију, предложио им је да узму део материјалног имања манастира, и даље сами почну да се брину о својој судбини (да се потпуно одвоје). Јеромонах Јоасаф, предводник старокалендарске групе монаха је одговорио да успостављање општења није могуће, али ни подела имовине. Тако су се сви монаси обрели у Новом Валааму.
Игуман је убрзо после тога добио писмо у коме се позива на покајање за свој петнаестогодишњи прогон монаха који су поштовали Црквени календар, због кога је гнев Божији и сустигао, не само Валаам, него и целу „Финску цркву“. У писму је писало да га чак ни то карање Божије није уразумило, и да и даље наставља прогоне. Јеромонах Јоасаф је, смирујући ситуацију, рекао игуману да то писмо није написано са његовим сазнањем, и не одражава мишљење целокупног братства верног Црквеном календару. Резултат целе ситуације је био такав да су монаси заједно ручавали у трпезарији, а одвојено се молили, све до 1945. године.
1945
Питање јединства манастира је разрешено када је у јесен 1945. године, у посету Финској дошао Митрополит Лењинградски Григорије, са задатком да врати „Финску православну цркву“ у канонски исправну позицију у којој је била пре отимања Финске Епархије од стране масона-патријарха Мелетија. Долазак Митрополита је искористио игуман Харитон, објединивши братство преласком назад у Руску цркву.
Митрополит је 5. октобра посетио Нови Валаам, и у разговору са братством, установио да се код обе стране у расколу, ради о једном те истом греху – непослушности мајци Цркви. Игуман Харитон је до тада мислио да се само монаси верни Црквеном календару налазе у расколу, јер су себе сматрали потчињеним другој јерархији, тј. Архиепископу Серафиму, који се потчињавао Светом Синоду Руске заграничне цркве. Митрополит га је подсетио да је увођењем папског календара, под изговором „очувања братства“, дошло до раскола са Руском Православном црквом, и да су тиме и новокалендарци пали у раскол. Други грех Валаамаца је што су уопште дозволили да се раскол деси.
Резултат Митрополитове посете је био документ о сједињењу братства Валаамског манастира у Финској са Московском Патријаршијом. Текст покајања су потписали игуман и свих 127 монаха. Митрополит је прочитао разрешну молитву, и одслужено је свеноћно бденије. Саслуживали су са Митрополитом сви монаси без обзира на раније ставове. Монаси верни Црквеном календару су, после двадесетогодишњег неодласка у храм на богослужења, били потпуно заборавили поредак службе и током њеног извођења деловали збуњено.
1947
Испунивши свој дуг према повереном му манастиру, игуман Хартон се упокојио 27. октобра, примивши пред смрт велику схиму. Неколико месеци пре њега, упокојио се бивши новокалендарац – јеросхимонах Јефрем. Још док је живео у Смоленском скиту, он је себи био ископао гроб, и користио га уместо постеље. Сахрањени су на гробљу Новог Валаама.
1947-1957
Прилива нових монаха није било, и манастир се лагано гасио. Мирно и спокојно, у пуном сагласју, старци су поживели до 1957. године. Неколико година пре тога, црквена управа је покушала да нападне манастир, јер су сазнали да се Нови Валаам потчињава Московској Патријаршији, и позвала их је да то објасне. Тадашњи игуман Нестор је одговорио да у манастиру влада мир и спокој и да ће тако бити док су они живи, а када дође ново поколење монаха, нека га устројавају према власитом нахођењу и успоставе начин живота по својој вољи.
1957
Наде у повратак Финске Епархије у окриље Московске Патријаршије се нису оствариле. Москва званично признаје аутономију Финске Православне цркве под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије. 8. маја. У Нови Валаам долази Митрополит Хелсинкија, Николај Крутицки, и саопштава братству да су надаље дужни да се потчињавају аутономној Финској Православној цркви. Ако желе да остану под јурисдикцијом Московске Патријаршије, морају да се преселе у манастире Руске Православне цркве. То је веома ражалостило братство, посебно старе монахе, и 24 њих (од укупуно 60), изјавило је да желе да се преселе. Најмлађи је имао 59 година, а најстарији 84. Али, постепено су се примирили, и свега је неколицина њих било спремно да крене на пут. Међу њима је био и осамдесетогодишњи јеросхимонах Михаил, који је у време календарске смутње, тајно приносио частице Светих Дарова, којима је причешћивао монахе верне Црквеном календару.
Валаамци који су кренули на пут, настанили су се у Псковско-Печерској обитељи, где су се ускоро и представили Господу. Совјетске власти су биле сумњичаве према тим „људима из буржоаске Финске“, али их је старост сачувала од прогона.


Судбина Новог Валаама у Финској

Нови Валаам, Финска
Нови Валаам, Финска
1964. године, црквена управа Финске је одузела сва права игуману, сем права богослужења. Сво манастирско добро су разорили а шуму и стоку продали. Манастир су прво претворили у болницу, а убрзо су почели да наплаћују улаз ходочасницима. На крају су га претворили у туристичку атракцију. 1965. и 67. године, Нови Валаам је посетио познати Руски екумениста, Митрополит Лењинградски, Никодим Ротов. Њему је блажена Пелагија Рјазанска 1965. године прорекла да ће скончати као пас пред ногама папе, што се и обистинило 13 година после. Средином седамдесетих година прошлог века, у манастиру су била само двојица Руских монаха, Архимандрит Симфоријан и монах Акакије, који се упокојио у 110. години живота.
Данас, Нови Валаам и даље постоји, али као мало братство монаха Финаца. Око 12 свештеника који су имали прилику да се образују још у време руских Валаамаца, данас служе у Финској Православној цркви. Од 1977. године, богослужења се обављају на Финском језику, и по папском календару. У Новом Валааму се налази музеј Православне Цркве, где се чувају многе светиње, донешене из Валаама током евакуације са Ладошког језера. За прославу 800 година Православља у Финској, у Новом Валааму је подигнут Спасо-Преображењски саборни храм, по пројекту архитекте Финца, а освећен 5. јуна 1977. године. Данас манастир има 14 монаха.


Судбина напушеног Валаама у Русији

1940
19. марта, Валаамски архипелаг је предан совјесткој војсци. У јуну је на острву отворена нижа војна школа. У августу су почели да пристижу први курсисти. Школа је имала две одвојене групе, које су се сместиле у манастирским просторијама. 19. септембра, полазници школе се укрцавају на неколико ратних бродова и напуштају острво.
1941
20. септембра на острво се искрцава Финска војска. Одмах су организовали одбрану острва, а манастирско имање нису дирали. Тако је остало све до 1944. године. У међувремену, пар пута су руски ратни бродови прилазили острву, али су се удаљавали са првим плотунима артиљерије са острва.
1944
19. септембра, Финска војска напушта острво, а нешто после тога, на пусто острву се искрцава неколико жена војника из логистичке подршке, које раде на организовању производње млечних производа за војску.
1949
На острву је изграђена фарма.
1952–1984
У том периоду се на острву налази дом ратних инвалида и старих особа. Манастирско имање пропада, услед нагризања времена, пожара и разинх других узрока. Било је покушаја да се острву да неки нови, световњачки живот, али су сви покушаји, Божијим промислом, пропали.


Оживљавање напуштеног манастира

1989
18. септембра, Лењинградска Епархија од државе добија назад на употребу Преображењски саборни храм заједно са околним скитовима. За намесника обитељи постављен је Архимандрит Виктор Пјанков. Првих шест монаха, стигло је на острво 14. децембра, сместивши се у просторијама бившег дома инвалида. Са њиховим доласком, постепено је обновљен и духовни живот. Прво су почели са богослужењима у храму преподобних Сергија и Германа. Започета је рестаурација манастирских објеката.
1990
25. маја, Митрополит Лењинградски и Новогородски, освештао је Спасо-Преображењски саборни храм. Исте године, сви манастирски поседи и објекти су враћени на употребу Руској Православној цркви. Манастир добија ставропигијални статус, и долази под директну управу Патријарха Алексеја ΙΙ.
1991
У мају братство добија нетрулежне и мироточиве мошти валаамског подвижника и јеросхимонаха Антипе (помен 10. јануара).
1993
У јануару месецу, на чело манастира долази Архимандрит Панкратије. Братство је у међувремену нарасло на 150 монаха. Обнављају се традиционалне делатности: бродарство, пољопривреда, клесарство, ковање, производња свештених сасуда, издаваштво духовне и црквено-историјске литературе, итд.
1996
На празник помена преподобних Сергија и Германа, братство је посетио Патријарх Алексеј II, и поглавар Православне цркве Америке и Канаде, Митрополит Теодосије, који је донео на дар манастиру – честицу мошти преподобног Германа Аљаског, а Патријарх велику икону тог светитеља.
2000
27. децембра, одлуком Светог Синода Руске Православне цркве, канонизују се новомученици и исповедници XX века, и међу њима и четворица Валаамаца.
2002
17. јула, десио се велики духовни догађај – сусрет игумана атонског манастира Ватопед и Архомандрита Јефрема са братством и ходочасницима. Архимандрит је донео на дар чудотворну икону Богородице Свецарице (Пантанаса), направљену и освештану на Светој Гори, и мошти атонског подвижника Јосифа Исихасте.
Те године је освећен и први храм у Русији посвећен чудотворној икони Мајке Божије Валаамска, саграђен уз усрдне молитве целог братства на месту порушеног Никољског храма, унутар самог манастира, на месту где је та чудотворна икона пронађена 1897. године. Данас је Богородица Валаамска једна од највећих светиња манастира. Пред иконом се често дешавају чудесна исцелења.
2004
22. априла, у манастир су враћене старе светиње – крст реликвијар са честицом мошти великомученика и исцелитеља Пантелејмона (Свети Пантелија).
2005
Завршени су рестаурацијски радови на живопису манастира на укупној површини од пет хиљада квадратних метара. Патријарх Алексеј II, на празник Преображења Господњег, извршио је велико освећење манастира.


Манастир данас

Валаам има једанаест скитова. Свети Игњатије Брјанчанинов је писао: „Валаам, где можете видети гранитне стубове и високе планине, изградиће у вама велику духовну висину, са којом је могућ улазак у обитељ Раја.“ Данас у Валаам долазе на хиљаде ходочасника, ка том бастиону и живоносном источнику Православне вере, који је, Божијим промислом, задржао календар и каноне Цркве Христове, и поред жестоког напада масонско-папске јереси. За непуних 50 година, живот у манастиру је био потпуно угашен, да би поново васкрсао у свој својој пуноћи и Православној лепоти, по канонском реду и поретку, уз благословени календар и пасхалију потврђену Светим Саборима и Светим Оцима.


Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net