Православље

Jump to: navigation, search
Црква Свете Софије, Цариград
Црква Свете Софије, Цариград

ПРАВОСЛАВЉЕ (грч: Ορθοδοξία), оригинални облик Хришћанства, Вере која је "једном предана светима" (Јуда 1,3). Назив потиче од старословенске речи православьнь, која се формирала (у XIV веку) као превод грчке речи ορθόδοξος, која значи: онај који исправно мисли, верује - правоверан, од грч. речи όρθός - прав, усправан и δόξα - мишљење, мисао, у грчком језику изведен је глагол όρθοδοξέω - мислити исправно, имати здраво мишљење. Одатле је настао придев ορθόδοξος, од кога је изведен облик Ορθοδοξία (ортодоксија) - права вера или исправно мишљење ο вери.

Будући да су правила апостолске вере основни критеријум Православног учења, историја Православља почиње заједно са историјом Хршићанства, тј. од догађаја који су везани за сам почетак Црквене историје - од Вазнесења и Педесетнице. Другим речима, Православље почиње од формирања заједнице позваних Хришћана, заједнице која се потпуно разликује од традиционалне старозаветне религије (Нови Завет ту заједницу назива εκκλησία - Црква).

Садржај

Историјски пресек

Први векови

Историја Православља је историја Цркве, коју карактерише огорчена борба за очување чистоте вере коју су Апостоли пренели својим наследницима - Епископима. Та борба је почела још за живота Светих Апостола, и трајаће све до краја века, и другог Христовог доласка. Прогони Хришћана у првим вековима, не само да нису угасили Православље и Веру и развој Божије Цркве, него су, кроз вид мучеништва, и чуда која су се при томе дешавала, потпомогли да се она одржи и релативно брзо шири. После обраћања римског цара Константина у Хришћанство, дошао је тзв. Милански едикт (313), у коме је свечано прокламована слобода Хришћанства, уз солободу других вера. Прецизније речено, обраћање цара Константина имало је за последицу преокрет у односу Цркве и државе, преокрет већи од свих које је Хришћанство икада доживело (за Православље, цар Константин је и до данас остао "оруђе победе светлости над мраком").

Аријанска криза била је почетак оних богословских спорова, који ће скоро пет векова потресати Православље и Црквену историју. Али, у њој се прекаљује вера Христове Цркве и рађа се Византија, са оном визијом Црквене свести, која је и до данас присутна у Православљу. Рађа се Византија (Нови Рим), која је, иако испуњена антагонизмом између ње и Рима, место где је Православље добило своју садашњу форму (свој историјски канон). Јер, у Византији је окончан развој Православног богослужења, византијски типици и евхологији (XIII и XIV век) скоро се не разликују од данашњих служебника и устава, у Византији је коначно настао Кодекс Светих Отаца (који до данас чини основу Православног богословља), по византијском канону слика се Православна икона и, најзад, у византијском периоду развио се дух побожности који се исказује речју Црквеност.

Епоха Васељенских сабора

Векови између четвртог и осмог (у историји Православља) обично се називају Епохом васељенских сабора. Четврти век, поред појаве монаштва, обележава и јасно формулисање апостолске Вере ο Cвeтој Тројици. Истовремено, осуђује се учење александријског свештеника Арија, као и актуелне јереси тог периода (Македонијанизам; Аполинаријанизам). Наредни пети век, карактеришу Трећи и Четврти васељенски сабори. Трећи (Ефес, 431), који дефинише доктрину ο сједињавању двеју природа у јединственој ипостаси Логоса и доктрину ο Богородици (поред тога осуђује и свргава несторијанство) и Четврти (Халкидон,451), који представља највиши домет Православља, јер дефинише догмат ο Христовом богочовештву и осуђује монофизитство (заправо цела Епоха васељенских сабора открива се као питање смисла богочовештва Исуса Христа за свет и за човека). Уз проглашење догмата, Халкидонски сабор уздиже јерусалимски престо на степен Патријаршије и потврђује одлуку Другог васељенског сабора (Цариград, 381), којом Цариград заузима друго место у Цркви (после Рима).

Следећи, Пети васељенски сабор (Цариград, 553) сазвао је цар Јустинијан (527-565), с намером да помири Монофизите с Православнима, јер Монофизити нису прихватили христолошки догмат Халкидонског сабора, чиме су изазвали политичка трвења. Но, током саборских седница, богословско дело овог Сабора дало је основу (и разлог) да се Православна Христологија назове "неохалкидонском", јер је Пети васељенски сабор објаснио монофизитима сабор у Халкидону, а у том циљу, христолошка вера формулисана је прецизнијом (конкретнијом) терминологијом кападокијских отаца.

Шести васељенски сабор (Цариград, 680) сазван је ради дефинисања праве вере против монотелитске јереси, а поред тога, у свом догматском оросу, дао је рекапитулацију и синтезу светоотачког и саборског христолошког предања ο ипостаси Сина Божијег. На крају, Православље је одговорило и на иконоборачку јерес кроз Седми васељенски сабор (Никеја, 787). Овај сабор протумачио је и изразио поштовање светим иконама, у чисто христолошком и сотириолошком смислу, тј. афирмисао је учење, по коме је предмет поштовања личност представљена на икони; оно прави разлику између обожавања, које припада само Богу, и поштовања које припада светима. Против иконоборства значајан је и богословски допринос Св. Јована Дамаскина (VIII век).

Покрштавање Словена

После периода Васељенских сабора, традиција Православља је у сталном процесу тумачења и доказивања (Православље има садржај идентификован у Светом Писму, Предању и у догматским текстовима Цркве, којима Свети Дух даје аутентичност). Уз то, у животу Византије почиње христијанизовање Словена (на византијским коренима) када почиње ново и изузетно значајно поглавље у историји Православља. Словенска мисија (започета двоструким благословом - Византије и Рима) означила је почетак мисионарске активности Св. Константина-Кирила и Методија у централној Европи. Њихову мисију не карактерише само превод Православних текстова на словенски језик, служење Литургије по источном обреду и на словенском језику, нити стварање глагољице (старији облик словенског писма), већ је дело Кирила и Методија постало знамење националног ослобођења и словенске културе уопште. Упркос гоњењу Латина и анатемисању науке коју су проповедали (Православље), њихово дело одржало се као највиша светиња код Словена.

Римске претензије и отпад од Цркве

Но, готово раме уз раме са мисијом Кирила и Методија, ишло је и питање римских претензија на Византију, која је, све што се налазило изван њених граница, обележавала термином "варварства." Другим речима, крајем IX века долази до велике нетолерантности и охолости, које су пратиле мешање папе Николе I (857-867) и његових наследника у унутрашњу проблематику Византије. Тај догађај забележен је у историји Православља као спор између Патријарха Фотија (820-895) и папе Николе I, окончан на Цариградском сабору (879-880; овај сабор је, по рангу у Православљу, скоро на истом нивоу као ранији Васељенски сабори). Наиме, Патријарх Фотије први је јасно и прецизно указао на неправилности новина у доктрини Западне цркве (папизам и учење ο исхођењу Светог Духа - Filioque), оптуживши папу Николу I за јерес. Тиме је означен и почетак истинске Црквене и Православне реакције на заблуде Запада (богословске, културне и историјске разлике, између Истока и Запада, трају већ од IV века). Та реакција довела је до канонског одвајања и прекида литургијске заједнице између римског и цариградског престола, 1054. године.

Покушаји унијаћења Православних

Истина, одмах после римског отпада од Цркве, чињени су многи покушаји помирења, али германски оријентисано и реформисано (Грегоријанска реформа) папство IX века није више било настројено ка једној од основних карактеристика Православља - саборности, док су крсташки ратови дефинитивно продубили антагонизам између две стране (Православне и Римокатоличке). Ипак, папство, пољуљано услед отпада од Цркве, и Византија, угрожена од Турака, пристали су на одржавање Унионистичког сабора (Лион, 1274), који је имао антиправославни карактер и који је показао да је сувише касно да се створи атмосфера узајамног поштовања и поверења, у којој је једино могло да дође до аутентично богословског дијалога. У том смислу, XIV век доноси велике богословске спорове, јер формалне саборске одлуке (Цариград, 1341; 1347; 1351), које су потврђивале богословље ο реалном "учествовању" човека у Богу, па према томе ο реалној разлици између "суштине" и "енергије" у Богу, нису се подударале с тадашњим владајућим латинским богословљем. Другим речима, XIV век је у Православљу био време паламистичких сукоба, тј. исихастичке обнове, која је довела до формирања нове неопатристичке дефиниције Православља (Св. Григорије Палама, 1359, изнео је своје чувено учење ο разликовању између несазнатљиве суштине и нестворене енергије Божије, које је постало део званичног учења Православља). Ово неопатристичко Православље имало је и одбрамбени карактер у сучељавању са схоластичком теологијом Запада, у чијем је оквиру у XV веку био прави метеж у вези са односом између папства и црквених сабора (једни су били за превласт ауторитета папства, а други за ауторитет црквених сабора). Један од сабора из овог периода (Фераро-Фирентински, 1438-1439) јесте догађај од велике теолошке важности, без обзира на многе нетеолошке факторе који су допринели условима под којима се он одржавао. Наиме, овај сабор дефинисао је сусрет - Унију Православља са западном теологијом, бришући основне догмате Православља, мада Унија није била званично проглашена све до 1452. године, када је објављена у цркви Свете Софије у Цариграду. Убрзо, после тога (29. маја 1453), трупе Мехмеда II заузеле су Цариград, чиме је отпочела ера Отоманске империје и истовремено ера помрачења Православља, која ћe оставити дубоки траг у свести Источне Цркве. Ипак, после пада Цариграда, Патријарх Генадије Схоларис, први цариградски Патријарх под Турцима, својим првим актом укинуо је ову Унију својим ученим трактатима (грч. σκολάρις - школарац, научник).

Период турске владавине и комунистичке пошасти

У периоду ропства под Турцима, Православље обележавају три чињенице: заоштравање национализма, који је претио да угуши свест ο јединству Христове Цркве; известан пад црквене просвећености, чији је сада циљ био да сачува јелинство и, на крају, полемика са иновернима, пре свега Латинима (који су вршили пропаганду на Истоку), а потом и Протестантима. Полемика с Протестантима, који су се у то време појавили на историјској сцени, испољена је нарочито у време Патријарха Јеремије II (1572-1595), који је у одговору тибингенским лутеранским теолозима открио експлицитну јеретичност аугзбуршке вероисповести с Православног становишта (овoм полемиком, и евентуалном унијом са Православљем, први Реформатори су покушали да обезбеде Апостолско прејемство). Но, како према званичној историји у односима с Протестантима тако и према формирању унијатских цркава (гркокатоличких), које се остварују у Православним областима, притиском Римокатолика у Аустрији и Пољској (Брест, 1596; Трансилванија, 1700), Православље показује не само отпор него и то да постоји начелна противречност између Истока и Запада. У прилог томе иде и појава Филокалије (1792), збирке духовних текстова, која је на својствен начин сачувала Православље од латинизације (појава под упливом Римокатоличких пољских школа). Али, почетком XIX века, за Православље почиње јутро слободе у облику националног ослобођења од турске доминације (устанци у Србији, 1804. и 1815; грчки устанак, 1821; ослободилачки рат Русије с Турском, 1877). Наредни период карактерише појава безбожничких комунистичких држава, уз нове прогоне Православља, које је трајало све до пред крај XX века.

Основне карактеристике

Православље начелно одбија да себе сматра једном од хришћанских конфесија, или да поистовети своје учење с неким конфесионалним текстом. Учење Православља јесте Истина Господа Исуса Христа, изражена кроз саборност, тј. кроз искуство Цркве, будући да је истинита заједница у Духу Светом. У том смислу јесте и ауторитет синода, од кога потиче и поштовање према помесној црквеној јурисдикцији (Епископ нема универзалну јурисдикцију). Но, Православље се најпре заснива на богопоштовању (Православни богослови руског утицаја и словенског језика грчку реч ορθοδοξία преводе са Православље - право слављење - богопоштовање), на поштовању Господа Исуса Христа и његовог учења, а онда на поштовању Богородице и Светих Отаца. Богородица је "часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима"; она оживљава молбе (пред Сином) за читав људски род. Свети Оци за Православље представљају самолитвенике и уопште помоћнике у човековом општењу са Богом; а иконе у Православној побожности представљају место благодатног присуства, прозоре ка Небу. Поштовање светих икона заснива се не само на самој садржини него и на вери у благодатно присуство те садржине.

Богослужење у Православљу (заједничка молитва, вршење Светих Тајни и приношење евхаристијске жртве) веома је обимно и сложено, а карактеришу га у првом реду три основне црте:

  1. У Православном богослужењу (које је прихваћено од Византије) с највишом хришћанском надахнутошћу сједињено је најдрагоценије наслеђе антике са духовним виђењем лепоте овога света.
  2. Православље одликује религијски реализам. Православно богослужење садржи успомену на све Црквене догађаје.
  3. Карактеристична црта Православља јесте космизам. Православље је окренуто не само људској души него и читавој творевини.

Осим тога, Православље прати мистичко искуство које претпоставља искорак из себе и духовни додир са божанским светом, нарочито у Светој Тајни Евхаристије, која је врхунац Православне религиозности. Најзад, Православље не познаје морал који би се могао издвојити и третирати као посебна философска област. Православље морал изводи из догматике, тако да је морал практична примена догмата, тј. начин спасавања човекове душе (етички максимум у Православљу постиже се у монаштву, кроз: сузбијање воље, смирење и очување чистоте срца, мада Православље морал не дели на световни и монашки, већ прави разлику једино у квантитету). Морал Православља плени, јер је његов апсолутни циљ Исус Христос, љубав и радост.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net