Пробни камен

Jump to: navigation, search


ПРОБНИ КАМЕН
(део књиге)
Александар Др Каломирос



Предговор


Наше време је оно време апостасије о коме говори Свети Павле у Другој посланици Солуњанима. Знам да ће паметни, разборити и образовани да се великодушно и снисходљиво насмеју овој мојој тврдњи. Образовани људи једноставно не обраћају пажњу на оваква авантуристичка мишљења, поготово ако су она повезана са апокалиптичним питањима. Пошто себе не сматрам паметним, ослонићу се на оно што Господ рече: „А од смокве научите поуку: Када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу лето. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима“ (Мт 24,32-33). Своје закључке извлачим на основу Господњих речи, јер видим све то што се дешава.
Пре доласка овог нашег веома чудноватог времена, Православни су веровали у Православље, јеретици у њихове јереси, атеисти у њихов атеизам, и свако је покушавао да убеди оне друге да је у поседу истине. Тако су људи веровали у истину и радили су у њено име, па чак и они који су потпуно занемаривали праву Истину. Трагичност апостасије нашег доба није у томе што је свет пун јеретика и атеиста, јер све то подједнако може само да ојача веру побожних, без обзира на њихову бројност. Трагичност је у томе што су људи престали да верују у истину, престали су да верују у њено постојање и вредност борбе за њу. Јеретици који верују у своје јереси су постали реткост. Ма колико то чудно изгледало, чак и идеолошки атеисти који су донекле убеђени у свој тип атеизма, постали су нека врста благослова у ово наше време. Људи данашњице су изгубили своја убеђења. Све им се чини релативним, сумњивим и неодређеним. Мало шта да је остало а да је вредно да се боре за то. Мало шта да је остало вредно њихове подршке, сем уживања у овом пролазном животу.
У таквом свету, атеиста и јеретик који су задржали своја убеђења, представљају острвца у океану смрти, јер та убеђења сведоче о стремљењу ка истини, које, без обзира на то колико је далека од разумевања, мрачна или страствена, говори о стремљењу душе ка повезивању са Богом, који је, иако то било њима непознато и неприхватиљиво, Истина.
Људи нашег времена, дакле, не верују ни у шта друго, сем у своју властиту угодну прошлост. Међутим, да би имали ту угодну прошлост, мирни саживот и сарадња свих народа је предуслов, неопходан за несметану размену материјалних добара. А да би се то и десило, све границе морају да се укину, религије, идеологије и народи морају да се уједине, сваки могући узрок за рат, сукоб, супротно мишљење мора да престане да постоји. Политика саживота, идеја Сједињених Држава Европе, масонски синкретизам[1], екуменистички покрет[2], очекивање свесветске државе, су само изрази човечије претеране жеђи за ничим ометаним угодним животом.
Екуменизам тврди да истина нигде не може да се нађе, и представља убиство наде која је живела у срцу човечанства од искона. То је одбацивање Истине и замењивање са људски измишљеним истинама, које морају да учине уступке једна другој, због некаквог заједничког добра. Екуменизам је последња и најперфиднија замка, као и скривени напад против Цркве Христове, коју је ђаво припремио за целокупно човечанство. То је отров који паралише душу и чини је неспособном да верује, да види светлост, па чак и да стреми ка Истини. Он помрачује ум Православних Хришћана и делује на њих, тако да, уместо да воле болесника и раде на његовом излечењу, они почињу да воле болест; уместо да воле јеретика (и раде на његовом ослобађању од јереси), они почињу да воле његову јерес.


Ако со обљутави


Циљ сверелигијског синкретизма, кога знамо и под називом Екуменизам је Православна Црква, пошто је она Црква Христова, нада и со света. Ђаво веома добро зна да ако со обљутави, сво човечанство ће бити његово, и управо то је оно чему тежи онај који је био човекобица од почетка (Јн 8,44).
Цариград је отворио врата Екуменизму 1919. године. Англиканска црква која је и основала Екуменистички покрет, послала је делегацију Православној Цркви, са позивом да пошаљу своје представнике у Комисију за веру и поредак, која је требала да се састане у Женеви у августу месецу 1920. године. У то време, Доротеј Пруски је био посланик од Васељенског трона. На заседању Патријаршијског синода 10. јануара 1919. године, он изјављује: „Мислим да је време да Православна Црква озбиљно размотри питање уједињења са другим хришћанским црквама.“ Синод је са задовољством прихватио предлог посланика и у складу са тим, формирао је комисије са задатаком да проуче различите начине за остварење тог уједињења. Након годину дана, у јануару 1920. године, Циркуларна посланица Васељенске Патријаршије црквама Христовим ма где се налазиле, била је спремна и разаслана је у све делове света. Реакције су биле позитивне. Протестанти свих деноминација аплаудирали су Васељенској Патријашији, и та Патријаршија се од тада труди да буде пионир у Екуменистичком покрету.
По тој Циркуларној посланици, уједињење ће постати стварност постепеним уклањањем разлика између појединачних цркава. Као први корак, Посланица је предлагала:
  1. Усвајање истог календара од стране свих цркава, по коме би се велики Хришћански празници славили заједно.
  2. Размене братских писама.
  3. Братски контакти међу представницима цркава.
  4. Успостављање сарадње међу богословијама и размене литературе и часописа између цркава.
  5. Размена студената.
  6. Образовање свехришћанских организација.
  7. Објективно историјско изучавање догматских разлика.
  8. Међусобно поштовање праксе и обичаја различитих цркава.
  9. Међусобно уступање храмова и гробаља за сахране припадника других конфесија.
  10. Усвајање заједничких правила за мешовите бракове.
  11. Међусобну подршку у погледу религијског изграђивања, филантропије, итд.
Патријарси који су били на трону Цариграда, нису одлазили на Запад вековима. Задњи који је био у посети Западу, био је Патријарх Јосиф, и то да би узео учешћа у састанцима у вези Лажне фирентинске уније 1439. године (у то време, Свети Марко Ефески је одбио да потпише Унију Православне Цркве са папизмом). Тог Патријарха који није имао блистав крај, вековима после, Доротеј је пожелео да копира. Уз велику помпу, краљевска кућа, лордови и разни званичници примили су Доротеја у Енглеској. Међутим, није био у могућности да буде присутан на великом пријему који је организован у његову част. Умро је на Западу далеко од свог трона.[3]
Екуменистичко освајање Цариграда је постало чињеница. Убрзо после тога, наследник трона Мелетије Метаксакис признаје англиканска рукоположења, што узрокује ширење новог таласа ентузијазма кроз протестантски свет. Енглеска штампа објављује: „Први корак ка потпуном и видљивом уједињењу је завршен. Од сада Православни могу да примају Свете Тајне и остале верске обреде из руку англиканских клирика.“ Истовремено, отпочело се са заједничким молитвама са онима који су у јереси, а Англиканци су почели да проводе Свете Тајне Православнима.
Недуго после тога, Грчка Православна црква се придружила Васељенској Патријаршији по питању екуменизма. Архиепископ атински Хризостом, проповедао је дијалог љубави много година пре Патријарха Атинагоре. Ево шта је рекао на свом устоличењу: „У сврху међусобне кооперације и заједничке помоћи, догматско јединство, нажалост веома тешко оствариво, није неопходни предуслов, јер је обвезница хришћанске љубави довољна, и она, на крају, може утабати пут ка уједињењу.“
Јерес екуменизма се, дакле, није појавила са доласком Атинагоре, као што неки мисле, него се увукла у Православље у време Доротеја, Мелетија Метаксакиса и Хризостома Пападопулоса, и то управо у време када је Грчки народ трпео мучеништво од мухамеданаца Турака у Малој Азији. Прва службена објава те јереси у Православним земљама се десила 1920. године, са поменутом Циркуларном посланицом.[4]
Први очигледни симптом болести се појавио 1924. године, када се десила и прва практична примена предлога из 1920. године – Циркуларна посланица о усвајању новог календара од стране свих цркава, са циљем заједничког прослављања великих хришћанских празника, чиме је требало бити постигнуто литургијско празнично јединство.


Новокалендаризам је исто што и екуменизам


Новокалендарци[5] тврде да је календар исправљен искључиво због астрономских разлога. Они кажу да је срамно поштовати застарели и непрецизни календар. Нека је и тако. Међутим, Цркву уопште не брине астрономска тачност календара, него литургијско и празнично јединство помесних цркава. Претпоставимо да ти људи (који заговарају усвајање новог календара) праве истински напор зарад постизања научне прецизности. Зашто онда нису урадили корекцију календара на основу научних података која су постала на располагању крајем двадесетог века? Уместо тога, они покушавају да усвоје исто тако непрецизни календар који датира из шеснаестог века, календар папе Григорија. Зашто нису усвојили календар који је Петар Драгић пажљиво израчунао и који је био поднешен такозваном Свеправославном сабору у Цариграду 1923. године? Напросто зато што прави разлог промене календара није био научно исправљање календара, што би било потпуно бескорисно са црквеног становишта. Стварни разлог промене календара је било постизање празничног јединства цркава, што је могло бити постигнуто једино усвајањем григоријанског папистичког и протестантског календара од стране Православне Цркве. А тиме би прва фаза екуменизма могла бити окончана.
Према томе, нису традиционалне Православне цркве (које су остале уз стари календар) због некакве патолошке љубави према изгубљених 13 дана прекинуле еклесијално јединство са иноваторским црквама (Православним које су усвојиле нови календар), него због тога да би остале Православне. Новокалендаризам је исто што и екуменизам, исто што и одбацивање Истине, одбацивање Једне Свете Цркве, одбацивање Светог Предања, одбацивање сталног присуства Светог Духа у Цркви. Новокалендарци су објавили да је празнични поредак Цркве Светих Отаца био погрешан; нарушили су празнични однос између Пасхалије и непокретних празника; напустили су неке постове; променили су неке непокретне празнике у покретне (на пример, празник Светог Георгија – Ђурђевдан)[6]; уништили су празничну хармонију и јединство Грчке Православне цркве са осталим Православним црквама које нису прихватиле нови календар. Све то су урадили само да би заједнички прослављали празнике са јеретичким деноминацијама Запада. Одабрали су да прослављају празнике у време када остали део Православља и даље подвижнички пости. Шта се десило са одлукама Сабора из 1583, 1587 и 1593. године, који су потврђивали екскомуникацију свих оних који прихвате григоријанске промене?[7] Понели су се као да уопште не знају за те Саборе, или још тачније речено, потпуно су их игнорисали.
Напори које чинимо, односе се на то да останемо Православни у светлу садашње јереси екуменизма, која је потпуно нагризла Грчку Православну цркву. Немојте мислити да су наивни они који покушавају да вас преваре уобичајеним лажима. Рећи ће вам: „Шта те брига ако је Патријарх јеретик, и ако га Архиепископи и Митрополити спомињу (у Литургијама)? Није Патријарх наш вођа, него Христос. Знамо ми наша срца и нашу веру. Ми смо Православни. Нека Патријарх објављује какву год хоће јерес, и нека Архиепископи спомињу кога хоће. Они ће и тако одговарати за своје душе, а ми за своје. Поред тога, ми смо овчице и није наше да подижемо глас. То је питање за архипастире.“ Исус Христос Спаситељ је рекао да нико не може доћи Оцу доли кроз Сина. На исти начин, нико не може доћи до Сина сем кроз Цркву. Хришћанин не може да постоји одвојено, него само као члан Тела Христовог. А Црква је само тамо где се Истина исповеда. Тамо где је екуменизам, тамо се заблуде исповедају, и зато тамо нема нити Цркве, а ни Христа. И не мислите да ово важи само онда када се екуменизам проповеда са проповедаонице. У Цркви ми исповедамо нашу веру кроз име Епископа кога спомињемо на Литургијама.
Православни спомињу Православне Епископе, Аријанци спомињу своје, Монофизити спомињу своје, Иконоборци спомињу своје, Унијати спомињу своје, а Екуменисти спомињу своје.[8] Све ствари у Цркви могу изгледати Православним. Међутим, Епископ кога свештеник спомиње нам открива где смо истински. У унијатским црквама[9], све изгледа Православно. Заиста, могу се наћи њихови свештеници који имају дужу косу и браду од Православних. Такође, појање може звучати боље и традиционалније, иконе моги узгледати боље него у неким Православним црквама. Символ Вере у таквим црквама може бити без додатка „и Сина“[10]. Међутим, свешетник у таквој цркви спомиње унијатског бискупа, који даље спомиње римског папу. Самим тим је сав онај Православни спољни изглед ништаван.
Неко ће можда рећи да му уопште није важно кога свешетник спомиње, пошто у срцу верује да је Православан. Да ли би такви отишли у унијатску цркву на Причест? Али, такви одлазе у новокалендарску цркву. Све тамо такође изгледа Православно. Тамо свештеници такође могу имати дугу косу и браду, и вероватно још увек нису увели проповеднике. Али, ког Епископа ти свештеници спомињу? И ког Архиепископа или Патријарха, и који Синод спомиње тај Епископ било гласом било диптихом?[11] Да ли он спомиње Димитриоса, Патријарха Цариграда? А кога је Димитриос уписао и диптих и кога спомиње на свакој Литургији? Није ли он тај који назива „старијим братом“ римског папу Павла VI у сваком обраћању? Зашто онда бежати од унијата, када и у овом, као и у оном случају, на крају се спомиње папа? Трагедија нашег времена је у томе што су Православни Хришћани уједињени са Римом а да нису ни свесни да се то десило.



Писано у Америци 1976. године




Библиографија

  1. Синкретизам: Покушај иједињења и усклађивања различитих или супротних мишљења и праксе, поготово у философији и религији; систем и принципи школе коју је установио током седамнаестог века, Џорџ Каликстус, који је желео да обједини секте протестантизма, са крајњим циљем уједињења свих хришћанских конфесија.
  2. Екуменизам је производ Екуменистичког покрета, а свој израз налази у уједињењу различитих религија у заједничким молитвама и ритуалима успркос догматским разликама. Многи, укључујући и аутора овог рада, сматрају да екуменизам представља синоним за синкретизам.
  3. Доротеј је изненада умро 6. марта 1921. године у Лондону, убрзо после уручења епископске панагије као поклона бискупу Кантерберијском.
  4. Погледати Џон Каримирис, „Догматски и симболички документи саборне Православне Цркве“, друго издање, 1968. године, том 2, стр 957-960 (на грчком језику). За енглеску варијанту, погледати „Борба против екуменизма“, Света Православна Црква у Северној Америци, Бостон, 1998. године, стр 177-181.
  5. Новокалендарци су они који следе погрешан календар, а на основу Циркуларне посланице Васељенске Патријаршије из 1920. године, успркос чињенице да су Свеправославини сабори из 1583, 1587, 1593. и многих следећих Првославних сабора осудили нови календар и анатемисали све оне који га прихвате.
  6. Према традиционалном црквеном календару, када Ђурђевдан падне у Велику суботу или на Васкрс, преноси се на понедељак по Васкрсу (један или два дана после). По новом календару, Ђурђевдан веома често пада у време Васкршњег поста, и пошто химне у служби Св. Георгију не одговарају пасхалним химнама, његов празник се помера за чак две недеље!
  7. Погледати: Календар, „Велика грчка екциклопедија“, Пирсос издање, том 12, стр. 274, и том 15, Сабори Цариграда, стр. 642 (на грчком).
  8. Аријанци, Монофизити, Иконоборци, итд. су следбеници древних јереси осуђеним на Васељенским саборима Православне Цркве.
  9. Унијатска црква: тајни религијски покрет успостављен од стране римокатоличке цркве, са основним циљем остварења уније Павославних са Римом. То се остварује покушајима инфилтрирања Православних земаља са клирицима који се облаче и служе на начин на који то раде и Православни. Треба приметити да неки унијати користе стари календар.
  10. Додатак „и Сина“: Јеретичка догма, званично прихваћена у папизму у деветом веку, и унешена у Символ Вере, стварајући поремећај у Православној догми о Светој Тројици. У супротности од Светог Писма и Светог Предања, тај додатак Символу Вере тврди да Бог Свети Дух исходи од Оца и Сина.
  11. Диптих: Оригинално је то двострука табела, а сада је то списак имена Епископа Православне Цркве, који се спомињу током Богослужења. Брисање са тог списка представља озбиљан акт који значи да избрисана особа више не представља Епископа Цркве. Са друге стране, уписивањем у диптих значи признавање неке особе за канонског Епископа Цркве.


Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net