Римокатолицизам

Jump to: navigation, search
Споменик Сатани, Мадрид, Шпанија
Споменик Сатани, Мадрид, Шпанија

РИМОКАТОЛИЦИЗАМ (грч: Ρωμαιοκαθολική αίρεση - Римокатоличка јерес); латинска јерес - најмасовнија јерес која се икада појавила у историји Хришћанства; узрок пада древне апостолске катедре Рима и одвајање од истинске вере сачуване у Православљу; узрок отпада Римске Патријаршије од Цркве и пада у таму јереси које траје и данас.

Развој јереси и отпад од Цркве

Некада помесна црква свеколике Божије Цркве - Римска црква, са седиштем у Риму, која је у време првих векова уживала велики углед и заузимала прво место по части међу пет апостолских катедри (пентархија), већ у IV веку почиње да застрањује у теолошком и догматском погледу, почевши са радовима Св. Амвросија Миланског и његовог ученика Св. Августина Блаженог, који се и сматра оцем римокатолицизма. Догматске погрешке Римске цркве су неминовно довеле до увођења погрешне црквене праксе. Та одступања од Православља је Црква вековима толерисала зарад очувања јединства, које је одувек било веома важно. До отвореног сукоба римокатоличке јереси и Православља је дошло 867. године, у време римског папе Николе I (857-867) и цариградског Патријарха Фотија (857-867 и 877-886), а коначно је завршен 16. јула 1054. године, за време папе Лава IX (1002-1054) и цариградског Патријарха Михаила Керуларија (1043-1058).

Непосредни повод за озваничење већ фактичког стања отпада од Цркве било је папско гушење Православне литургичке праксе у јужној Италији и потискивање погрешне латинске праксе која је почела да продире и на Исток, од стране цариградског Патријарха, као и покушај наметања јеретичког исповедања вере Римске цркве Православном Истоку - филиокве. Међутим, поред тих повода, у то време је Римска црква већ толико одступила од Православља у многим својим учењима и пракси, да је разлаз био неминован и по многим другим основама.

Застрањивања после отпада од Цркве

После отпада од Цркве, средином XI века, у Римокатолицизму се појавио снажан реформистички покрет усмерен на папство (предлагач реформе био је папа Гргур VII, 1073-1085), који је настојао да осамостали место и улогу папе у односу на световну власт, чинећи евентуални повратак Римске јереси у окриље Цркве готово немогућим. Отпад од Цркве дефинитивно су окончали и запечатили пљачкашки походи ове јереси на Исток, ткз. крсташки ратови. У XI веку је дошло до цистерцијанске реформе, коју је представљао Бернард Клервоски, активиста римокатоличке јереси, који је иначе заговарао поменуте пљачкашке походе. XIII век се унутар кругова латинске јереси назива и "највеће столеће", јер је папа Иноћентије III (1198-1216) успео да одржи престиж и моћ папства, а одржан је и IV Латерански сабор (1215), који је дефинисао званична учења латинске јереси.

Инквизиција
Инквизиција

Римокатолицизам је доживео Вавилонско ропство папа у Авињону (1303-1378) и велики раскол унутар саме јереси, између различитих претендената на папски престо. Метежи су настављени и у XV веку, али сада у вези са односом између папства и сабора јереси (једни су сматрали да папство има предност, а други да је ауторитет јеретичких латинских сабора изнад ауторитета папе). Из овог периода познат је Сабор у Ферари и Фиренци (1438-1439) и један читав саборски покрет који је продужио да се супротставља папству (Јан Хус, вођа Чеха, био је осуђен и спаљен на ломачи 1415. године на сабору у Констанци, због своје опозиције према папи и према пракси латинске јереси). Онда долази XVI век, када се појављују нови протести против погрешних учења и праксе - покушај протестантске реформације која је потпуно оправдано започета, али је окончана са катастрофалним резултатима (још горим јересима). Као одговор, латинска јерес отпочиње контрареформацију, коју су водили језуити, са циљем одбране римског папства и јеретичког Тридентског сабора (1561-1563), на коме су званично дефинисана (поново) измењена учења Римокатолицизма.

У XVII веку, док се народ опорављао од преокрета реформације и контрареформације, латинску јерес је потресао покрет јансенизма, док је XVIII век време покретања и експанзије прозелитске делатности и сукоба с духом просветитељства (спаљивања на ломачама научника оног времена). У XIX веку, тачније 1854. године, папа Пије IX озваничава нове јереси у учењу, ο непорочном зачећу Богородице, а јеретички Први ватикански сабор (1870) потврдио је догматске поставке Тридентског сабора и званично дефинисао јерес ο папској непогрешивости. Крајем XIX века папска јерес је осудила либерализам (1907) и назвала га - јерес модернизма. У другој половини XX века, папа Јован XXIII сазвао је нови јеретички сабор, који је назван Други ватикански (1962-1965). Промене које је донео тај сабор биле су везане за радикално испитивање система власти унутар саме латинске јереси, и у уласку римокатолицизма у екуменске активности, у којима су увидели своју шансу за покретање нових и перфиднијих метода за унијаћење Православних.

Догматске јереси

Покушај набрајања свих јереси латина превазилази димензије овог чланка, тако да ћемо набројати само неке од њих:

  • Исхођење Светог Духа (филиокве). Неминовно води ка субординацији Светог Духа, па је због тога Пневматологија у римокатолицизму скоро потпуно одсутна.
  • Недостатак Епиклезе у Евхаристији. Латинска догматика потврђује одсуство Епиклезе, док поједини Православни пали у јерес Екуменизма покушавају да их убеде да они ипак имају Епиклезу..
  • Употреба бесквасног хлеба у Евхаристији. По овоме су латински јеретици прозвани - азимитима.
  • Непровођење миропомазања након крштења. Миропомазање (кризмање) врше тек у 14. години живота, па у складу са тим, Православно свештенство пало у јерес Екуменизма, не исповеда децу млађу од 14 година.
  • Учење о потпуном ускраћењу Божије благодати према човеку пре обраћења. Ово учење је омогућило појаву и карактер инквизиције, која је у "необраћенима" (у латинску јерес) видела потпуне звери, без икаквих осатака боголикости у њима.
  • Учење о предестинацији, које потпуно негира улогу и место слободне људске воље.
  • Учење ο конкомитанци - праћење Тела и Крви Христове. Због овог учења, латинска јерес "причешћује" своје следбенике само "хостијом" (назив за округле танке бесквасне хлебчиће).
  • Учење о трансубстанцији. Јерес која "објашњава" материјану природу промене хлеба и вина у Тело и Крв Христову.
  • Учење ο ризници сувишних заслуга светих, из којег произилази учење ο индулгенцијама.
  • Учење ο чистилишту (пургаторијум). Измишљотина о посебном месту у коме се врши чишћење душа умрлих.
  • Учење о лимбу. Јерес о постојању места за оне душе које не заслужују ни вечну казну, али ни вечно блаженство.
  • Учење о безгрешном зачећу Богородице. Јерес о потпуном испуњењу Богородице Божијом благодати од момента њеног постојања (зачећа), и животу без икаквог греха, укључујући и одсуство пале љуске природе изазване Прародитељским грехом.
  • Учење ο вазнесењу Богородице, које је 1950. године увео папа Пије XII. Јерес која тврди да се Богородица вазнела на Небо не видевши смрт, а у складу са другом јереси о безгрешном зачећу и животу без греха.

Латинска јерес данас

Папизам је најзначајније историјско отуђење од Хришћанства кроз све векове. То је потпуна дехришћанизација, остварење апсолутизма и тоталитаризма, јер папски јеретички догмати представљају озбиљна одступања од хришћанске истине, а да заблуда буде већа и потпуна, уздижу се на ниво догмата вере који су неопходни за спасење. Признање папизма значи напуштање Христове истине, одрицање од живота у Духу Светоме и прилажење јереси као отелотворењу овосветске идеологије.

Данас латинска јерес код Православних изазива само ехо сећања на некада првочасну Римску Патријаршију. Напустивши спасоносну веру, римокатолици су иступили из броја оних који се спасавају. Напустивши богопредане списе Светих Отаца, они су отпали од суштине јерархије, чиме су изгубили пуноћу Апостолског Прејемства, тј. остали су без епископске власти и благодати. Од Христове Цркве, Римска Патријаршија отпала је у јерес. Услед непрестаних покушаја унијаћења Православних, које је присутно и у наше време кроз разне видове екуменске јереси (реформе Литургије, обрезвеђивање Причести, итд.), и насилних "покрштавања", латинска јерес код многих чланова Цркве ужива изразиту антипатију.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net