Сабор

Jump to: navigation, search

САБОР (грч. σύνοδος - сабор, синод). Будући да Црква у Новом Завету означава сабрање народа Божијег, народа изабраног и призваног на служење Богу, сабор је израз Цркве (саборност је стварност која одговара самом њеном бићу), али је и установа која одговара структури Цркве која је јерархијско-заједнички организам.

Порекло

Као нови народ Божији, Црква је саздана на темељу Апостола (Еф 2,20), и она чува јединствену и перманентну структуру Дванаесторице (првих 12 ученика и Апостола Христових) у свом историјском континуитету. Једнакост Епископа хришћанских цркава долази отуда што су сви Апостоли, чији су наследници Епископи, били међу собом једнаки. Најбољи доказ апостолског јединства јесте чињеница да је питање обавезности обредног закона (Мојсијевог) било решено на Апостолском сабору (51) не влашћу једног Апостола, него општим гласом свих. Својим 37. правилом, Апостоли су решили да Епископи сазивају саборе сваке године по два пута, ради договора ο догматима благочешћа (за прва три века било је 47 сабора). Подражавајући пример Апостола, Епископи су чинили скупове ради колегијалног саветовања и доносили решења која су имала углед наспрам величине скупа. Ови скупови су добили назив синоди.

Положај у Црквеној структури

Сабор је, дакле, при једнакости свих највиша инстанца Црквене управе, тј. саборска решења су израз целе Цркве, руковођене Светим Духом. То је колективни субјект који изражава саборну свест Цркве, тј. њен етос: и Писмо, и Предање и благодатну праксу.

Пошто се Црква конституише као саборна заједница помесних заједница, њена саборна структура се нарочито примећује у чину хиротоније Епископа. Чином Хиротоније, Епископи примају од Господа Исуса Христа власт учења у Цркви, као и моћ благодати која има светотајинско порекло. У том смислу сабор треба повезати са светотајинством Цркве и сматрати га за аутентичну и сталну институцију. То се огледа и у томе што се увек кад ће бити хиротонија новоизабраних Епископа служи Литургија празника Свете Тројице - рођендана Цркве, и не служи је један, него више архијереја (два, три, четири) што представља пуноћу излива благодати на новог Епископа. Исто тако, једна црквена јурисдикција не може бити редукована на само једног Епископа; он сам, уз свештенике и народне прваке може да руководи њеним животом - то се толерише (случај код нас с Цетињском митрополијом од 1766-1920), али хиротонију нових Епископа, тј. извор власти, мора добити од Цркве која има канонске услове - три или више Епископа, уз све друге услове који претходе.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net