Свети Сава

Jump to: navigation, search
Свети Сава, манастир Милешева
Свети Сава, манастир Милешева

СВЕТИ САВА, САВА Ι (грч: Άγιος Σάββας); Свети и први Aрхиепископ српски (1219-1235); најважнији светитељ, борац за самосталност и успешни утемељивач аутокефалне Српске Православне цркве, какву је ми данас познајемо; просветитељ и утврђивач српског народа у Православљу и Православној вери; оснивач првог и јединог српског манастира на Светој Гори - Хиландара; писац неколико типика и других устројитељских докумената; постављач смерница и пута за српски народ, у оквирима Православља, који се у народу често назива Светосавље; заштитник школа и ученика, па се на његов дан организују школске приредбе, књижевне вечери, свечане академије, светосавски балови, а славе га и српске породице као своју Крсну славу.

Младост и одлазак на Свету Гору

Растко, најмлађи син великог српског жупана Стевана Немање и Ане, рођен је око 1169. године, и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. На двору својих родитеља добио је врло солидно образовање и од ране младости је показивао љубав према књизи. Посветио се проучавању житија светих, нарочито житија светих мученика, а успеси његовог оца у стварању српске државе га нису много занимали. Када му је било 15 година, отац му додели један крај у својој држави, где је требао да се учи управљању. А када му је било 17 година, родитељи су већ помишљали да га жене, мада је он у то време већ почео размишљати о томе како да се одвоји од овог света и оде у манастир, да посвети свој живот Богу. Једном приликом, када су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођоше и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима и један Рус. Растко се упозна са њим, и од њега сазнаде како се живи на Светој Гори. Када је чуо да се тамо живи управо онако како је он желео да живи, договоре се да у повратку и њега поведе са собом.

Знајући да га родитељи неће пустити, Растко их замоли да оде у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од пратиоца, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде на Атос. Изгубљеног Растка родитељи нигде нису могли пронаћи, те се на крају ипак досетише да је могао одбећи са оним Светогорцем. Онда Немања отпреми једног војводу са неколико војника на Свету Гору да пронађу и врате му сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода преко Солуна дође на Свету Гору, и поче се распитивати за Растка. Убрзо му рекоше да је он у манастиру Светог Пантелејмона. Војвода тамо заиста пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и свезаног. Растко се претварао као да се покорава војводиној наредби и убеди га да се задржи у манастиру до сутра, па да онда сутрадан сви заједно крену на пут назад у Србију. Увече Растко замоли игумана да за војводу и претњу припреми добру вечеру, па после вечере сви одоше у цркву на бденије. Богослужење је трајало дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и помало припити од вина, задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у монашко одело.

Кад се бденије завршило и војвода видео да нема Растка, опасно се наљутио на игумана и монахе, и ко зна шта би било да Растко са куле не викну на војводу да се остави свађе, јер је он ту, и сутра ће сићи доле са куле. Војвода и његова пратња се на то смирише и поставише стражу око куле. Сутрадан их зовне Растко и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и његова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши рекавши им да је то воља Божија и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ монах, а уз то им преда и писмо за родитеље. Након тога, војвода се са пратњом врати у Србију. Није прошло дуго, а по Светој Гори се рашчуло да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, и сви су пожелели да га виде.

Живот у манастиру

Тако је млади принц Растко, тежећи савршенијем животу, напустио дом својих родитеља и отишао на Свету Гору, где је већ било српских монаха, и у осамнаестој години живота примио монашки чин и монашко име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши чији је он син, премести га у највећи манастир Ватопед. Савини родитељи, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости носили црно одело, али су се на крају ипак помирили са тиме. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је сав тај новац делио манастирима и испосницима, а понајвише манастиру Ватопед. Једном приликом замоли свог игумана за благослов да обиђе све манстире и испоснике по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Вративши се у манастир, Сава рече игуману да жели и он да се подвизава у самоћи као што то раде испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, живећи у манастиру, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и уља. Сваку ноћ, до касно, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио би целу ноћ на молитви, до изласка сунца. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања, кожа на табанима му је тако огрубела и одебљала, да је могао ићи бос и по најоштријем камењу. Временом, Сава је постао углед и узор свим калуђерима и светогорским испосницима.

Долазак Стевана Немање на Свету Гору и подизање Хиландара

Сусрет Саве и оца Немање у манастиру Ватопед, Митрофановић 1622, Хиландар
Сусрет Саве и оца Немање у манастиру Ватопед, Митрофановић 1622, Хиландар

После неколико година, када је Стеван Немања предао престо свом млађем сину Стевану, задржао се у Србији још извесно време, закалуђерио у Студеници примивши монашко име Симеон, а потом је дошао код свога сина у манастир Ватопед. Одавде су два монаха: Сава и Симеон, кренули на поклоничко путовање светогорским светињама, и том приликом наиђоше на једно место где је био један порушени манастир. Иако су постали ктитори манастира Ватопеда, где су стално били окружавани пажњом, пожелели су и остварили племениту намеру да подигну у Светој Гори за синове своје земље, српски манастир. Бавећи се у Цариграду пословима манастира Ватопеда, монах Сава затражи и измоли од грчког цара одобрење да може основати манастир, на рушевинама које је видео, а које су припадале тада разореном манастиру Хиландар.

Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину проглашава за манастир првог реда (царску задужбину), у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем Симеоном, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана (касније Првовенчани), подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе келије. Обнова манастира завршена је 1199. године. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше придодато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине монаха могло у њему живети. У Хиландару је Сава окупио много побожних и у богословској чауци учених људи, да се брину ο духовној настави, те ускоро Хиландар постаде духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање.

За потребе манастира Хиландара, монах Сава је написао Хиландарски типик, прерадивши типик манастира Пресвете Богородице Евергетиде из Цариграда, а за Карејску келију, Карејски типик, који је јединствен у целом Православном свету. Наиме, у току једне седмице, Псалтир се на богослужењу прочита једанпут, а у току Васкршњег поста два пута. Међутим, по Карејском типику, Псалтир се цео прочита у току једног дана.

Одлазак у Србију и мирење завађене браће

Након осам месеци живота у Хиландару, Савин отац Симеон се упокојио. После престављења монаха Симеона, Сава се често повлачио у Карејску келију. Ту у тишини и миру божанствене природе светогорске, сређивао је своје мисли за даље акције и планове у духовном вођству свога народа. По повратку у Хиландар, монах Сава је рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха да би се после рукоположења опет повукао у Карејску келију. Ту је сазнао за грађански рат у Србији, који је повео старији брат Вукан против млађег брата Стефана, отевши му престо, а земља је због рата опустела, и владала је велика глад.

Стеван шаље писмо Сави на Свету Гору, у коме га моли да похита и дође у Србију, и донесе очево тело, не би ли се браћа измирила над мртвим очевим телом. Да би помогао своме народу, Сава са посвећеним моштима свога оца Симеона одлази у Србију. По доласку у своје отачаство, сада већ Архимандрит, Сава заједно са својим ученицима које је повео из Хиландара, настани се у манастиру Студеници. Успева да измири браћу, и Стеван, у знак измирења, почиње зидати Жичу.

Сава је имао намеру да се одмах врати на Свету Гору, али га догађаји задржаше, те прилично дуго остаде у Србији. За време свог боравка, радио је на подизању цркава, уређивао је службe по црквама, по угледу на службе у манастирима Свете Горе, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао. Некако у то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује, те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти." Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да је Бог услишио Савину молитву и пресудио кривцу.

Рад на осамостаљењу Српске цркве

Боравећи у очевој задужбини Студеници, Архимандрит Сава је проучавао потребе и задатке Српске цркве. За време путовања по Србији, уочио је разне недостатке црквене организације, недовољну спрему парохијског свештенства, а уједно се уверио колико је по духовне, Црквене и државне интересе, штетно што Србија још увек нема самосталну и добро организовану вишу Црквену јерархију. Стога је почео опрезно и мудро да ради на издвајању Српске цркве испод јурисдикције Охридске Архиепископије. Године 1217. Архимандрит Сава вратио се на Свету Гору, јер је у њеној тишини хтео одахнути од напорних путовања, обновити дух и стара пријатељства и везе, потребне за добијање Архиепископије. Поред Рашке Епархије, Охридској Архиепископији припадали су у то време, у XII веку, и Епископи Београда, Браничева, Ниша, Призрена и Липљана. У таквим приликама, Сава је преузео главну улогу у решавању Црквених потреба српских земаља.

Године 1219. одлази у Никеју (јер је у то време Цариград био под окупацијом латинских јеретика крсташа) и од цара Теодора I Ласкариса (грч: Θεόδωρος Α' Λάσκαρης, 1204-1222) и Патријарха Манојла Сарантена, успева да постигне оснивање Архиепископије и добијање аутокефалије. Сава им је објашњавао да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања Епископа, па их замоли да они за Србију поставе Архиепископа, а да убудуће сами српски Епископи бирају Архиепископа. Цар и Патријарх прихвате овај Савин предлог, под условом да њега произведу за Архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају ипак пристаде, јер је то била добра прилика да се добије самосталност. За првог српског Архиепископа, Архимандрит Сава је хиротонисан на празник Успенија Пресвете Богородице 1219. године у Никеји.

Рад на организацији аутокефалне Српске цркве

Свети Сава, црква Светих Апостола, Пећка Патријаршија
Свети Сава, црква Светих Апостола, Пећка Патријаршија

На путу ка Србији, Архиепископ Сава свраћа на Свету Гору, да још једном обиђе све манастире, у сваком служећи и рукополажући свештенике и ђаконе. Вративши се у земљу, почео је да ради на организацији српске самосталне цркве. У том послу, поред унутрашњих тешкоћа, Св. Сава је имао проблема и са Архиепископом охридским, Димитријем Хоматијаном, јер је његова Архиепископија оснивањем Српске Архиепископије изгубила неколико Епархија. Сава у договору са братом Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест Епархија и установи епископске столице. Тада је, поред старих Епископија у Расу, Липљану и Призрену, основано осам нових. У Приморју су основане две: Хумска и Зетска, а у унутрашњости Србије шест: Жичка, Хвостанска, Будимљанска, Дабарска, Моравичка и Топличка. Седишта Епископија нису била у градовима, јер српска држава тада није имала већи број градских насеља, већ при појединим манастирима. Нове Епископије покриле су земљиште ο коме се дотле нису делотворно старали Црквени центри.

Седиште нове Српске Архиепископије било је у Жичи. За Епископе новооснованих Епархија, Архиепископ Сава посветио је своје најбоље ученике које је повео из Хиландара. Њима је дао потребне богослужбене књиге. Тада је настала и Крмчија Светог Саве, која је у животу српске државе и Цркве оног времена, а и касније, имала велику улогу у стварању културе. Све ово сведочи да је Св. Сава поседовао велико знање и велике организаторске способности. Епархије је Св. Сава поделио на протопопијате. На њиховом челу били су протопопи, чија је дужност, између осталог, била да раде на искорењивању многобожачких обичаја, на крштавању некрштених и венчавању многобожачких бракова. Тако је захваљујући настојању Св. Саве, преко ојачаних породица, учвршћена моралним везама и државна заједница. Међу многим Црквеним реформама, Сава је забранио светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсне славе на начин на који је то нама данас познато.

Сабор у Жичи и крунисање првог краља

Када је завео ред у Цркви, Архиепископ Сава уочи Спасовдана, 1220. године, сазива сабор у Жичи. Том приликом, тронише Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Србија постаде краљевина, а Стеван постаде први краљ српски - Стеван Првовенчани. Након крунисања, Сава држи беседу подучавајући све присутне о Православљу, наглашавајући да је вера без добрих дела узалудна. После сабора у Жичи, одлази у канонску посету црквама по целој држави, свуда учећи и упућујући, а јеретике богумиле обраћајући у Православље.

Недуго после тога, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде κ њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати." Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег угарска војска настрада. Краљ видевши то чудо, врати се назад одакле је дошао.

Поклоничка путовања

Пред смрт свога брата Стевана Првовенчаног, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон, а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни своју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. Том приликом, дао је да се подигне манастир Св. Георгија као прихватилиште за српске ходочаснике, да имају где одседати. Подигао је и манастир Св. Јована Богослова на Сиону.

У повратку, свратио је на Свету Гору, а затим се вратио у Србију. Прва брига му је била да опет пропутује кроз народ, свуда делећи савете за богоугодан и честит живот. Ова Савина путовања и поуке и данас су се сачувале у предању српског народа, у многим причама и анегдотама.

После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава тада круниса краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, давши му монашко име Јован Монах. После тога, Сава рече краљу да намерава оставити власт, и да жели још једном да оде на поклоничко путовање и посети сва света места. Краљ и великаши су га одговарали од те намере, али у томе нису успели. На сабору у Жичи, Сава изабере и посвети за Архиепископа Арсенија, а он оде у Дубровник, где се укрца на лађу и отплови у Јерусалим. Одатле је ишао у Александрију, Вавилон, у Египат, на Синајску гору, Антиохију и у сва значајнија места која се спомињу у Библији. Свуда је лепо дочекан, па и од султана. И мухамеданци су му прилазили, љубили руку или мантију и говорили: "Још оваква Хришћанина не видесмо; доиста је Божији човек, као што смо и чули."

Смрт Светог Саве

Орден Светог Саве
Орден Светог Саве

Сава је дуго времена боравио по светим местима, и када је коначно кренуо назад у отаџбину, у путу на лађи се разболи и његови се ученици уплашише да ће умрети, али он приздрави и тако сретно приспеше у Цариград. Из Цариграда, Црним морем дође у Бугарску, где га бугарски цар Асен, таст тадашњег српског краља Владислава, уз велику свечаност допрати до Трнова. Сава одседне у царевом двору, а како је наступао велики празник Богојављење, по жељи цара и Патријарха Јоакима, Сава је на Крстовдан, уочи Богојављења, одслужио службу и светом водом окропио цара и присутни народ.

Цар се спремао у лов у планину, па замоли Саву да остане у његовом двору до Васкрса, да се добро одмори од пута и док не прође љута студен и зима. Но, тек што је цар отишао, Сава се тешко разболе. Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, па 12. јануара 1236. године, мирно и тихо у својој 67. години, предаде своју светитељску душу Богу. Бугари га сахранише у Трнову, у цркви 40 мученика.

Пренос моштију у манастир Милешева

После неког времена, српски краљ Владислав, на молбу Архиепископа Арсенија, замоли свог таста Асена да му дозволи да мошти Светог Саве пренесе у Србију, али Асен одбије. Краљ Владислав пошаље многобројно посланство и опет замоли за мошти светитељеве, али Асен опет, по наговору својих саветника, одбије и ту молбу. На крају се лично краљ Владислав дигне и са великом свитом од Владика, игумана, попова и ђакона, и са силним благом, оде у Бугарску, те једва умоли цара и бугарског Патријарха да им предају Савине мошти.

Преневши тело Светог Саве у мају 1237. године у Србију, положе га са великом почасти у гроб у манастиру Милешеву, који је краљ раније био припремио. Ту је светитељево тело неко време почивало, а после је извађено и постављено у кивот на средини цркве, где је народ долазио да га види, да му се моли и поклони, и да тражи лека и помоћи у својим невољама.

Спаљивање моштију на Врачару

Кад настадоше љута времена османлијске владавине, Турци су се трудили да униште све тековине из славне српске прошлости, које су српском народу уливале наду и самопоуздање, те тако дође ред да и тело Светог Саве уклоне као претњу својој владавини. Подигавши побуну против турске власти, Срби Баната су носили заставе са ликом Светог Саве. Након гушења те побуне у крви, Турци одлуче да народ додатно казне, да уклоне култ Светог Саве из српског народа. Поред тога, мошти светитеља су биле чудотворне, па су чак и многи мухамеданци долазили у српску светињу, тражећи помоћи и лека.

По заповести садразама Синан-паше, који беше Србин-потурица, мошти Светог Саве су донешене из Милешева у Београд, на Врачар, и 27. априла 1595. године, на виновој лози спаљене, а пепео развејан. Још од краја деветнаестог века, српски народ скупља прилоге да у Београду подигне величанствени храм, као видни споменнк своме светитељу - Храм Светог Саве.

Осврт на дело Светог Саве

Храм Светог Саве на Врачару
Храм Светог Саве на Врачару

Св. Сава је закорачио на све стране, и сваки његов корак био је поуздан и добар. Дотакао се много чега, и сваки његов додир био је прави мелем. Осврнуо се на много шта, и сваки његов поглед претворио се у дивно дело. Његов уметнички дух провлачиће се од Хиландарског типика, па преко његове Службе Светоме Симеону до Живота Немањина.

Служба Светоме Симеону већ по самој својој природи јесте распеваност душе Светога Саве. На тај начин, Св. Сава је утицао на развијање уметничког духа у нашем народу. Сви писци Савиних биографија забележили су његову блискост са уметношћу, када су описивали његову ктиторску делатност у Србији, на Светој Гори, у Цариграду, Солуну и Палестини. Где год се кретао, ступао је у додир не само с градитељима и сликарима, него и са преписивачима књига, као што је, путујући, набављао Црквене уметничке предмете, како би их поклањао својим домаћинима или манастирима у својој земљи. У Хиландару и Студеници, Св. Сава је основао болнице и написао прописе за њих. Тако је он први медицински писац, здравствени радник и здравствени законодавац.

Из Хиландара су изашли први и најбољи српски књижевници, као и управници Српске цркве - Архиепископи и Патријарси. Српски средњевековни владари, ценећи значај Хиландара, богато су га даривали разним драгоценостима и многим властелинским имањима. Хиландар је све до XVIII века био наша највећа школа и расадник наше духовне просвете и културе. Он је и данас најзначајнија ризница драгоцених споменика наше средњевековне уметности, највећа библиотека наших старих рукописних књига, и најбогатији архив златом печаћених (хрисовуља) и других повеља наших царева, краљева и осталих великих и моћних људи наше прошлости.

Име Светог Саве прешло је све политичке и Црквене границе и доспело у све крајеве света, где год Срби данас живе. И данас се подижу многи храмови посвећени Светом Сави. Српске школе прихватиле су Св. Саву као свог светитеља заштитиника, и славе га не само у отачаству него и у целом расејању. Светог Саву славе и други Православни народи: Руси, Бугари, Грци..

У Краљевини Србији, био је установљен орден Светог Саве, којим су одликовани заслужни људи, нарочито на просветном пољу. Још је цар Душан, сматра се, био установио орден Светог Саве, којим је даривао заслужне људе у свом царству.

Датум смрти и празновања

Свети Сава се упокојио 12. јануара, и у Црквеним књигама тог дана се бележи и спомиње, али се слави његов дан Савиндан, 14. јануара. Неки мисле да је то зато што је протекло два дана од његове смрти, док глас ο томе није стигао у Србију, и да је његов спомен почео да се обавља сваке године, оног дана када је глас стигао. Други опет мисле да је Свети Сава сахрањен 14. јануара, и да му се зато у тај дан чини спомен. Трећи сматрају да је Сава умро у суботу 12. јануара 1236. године, а српска црква га слави 14. јануара, зато што по црквеном уставу, ни један светитељ не може имати самосталне службе у попразништву Богојављења, у недељу дана после Богојављења.

Да не би оснивач Српске Православне цркве остао без самосталне службе, српска црква је преместила празновање његове успомене са 12. на 14. јануар, то јест, у први дан у који, по Богојављењу, може да се држи самостална служба.

У иконографији

На икони се Свети Сава представља у архијерејском орнату, држећи у левој руци архиепископски жезал, а десном благосиљајући, а на слици коју је израдио сликар Ђорђе Крстић - "Свети Сава благосиља Српчад", уз дозволу Митрополита Михаила, за модел је узет прота Милоје Барјактаревић из Крагујевца.

Циклус Светог Саве (наведене сцене налазе се у трпезарији Хиландара и дело су Георгија Митрофановића):

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net