Теолошка конференција Митрополије Пирејске

Jump to: navigation, search

Превод са енглеског језика, МиА.

ТЕОЛОШКА КОНФЕРЕНЦИЈА МИТРОПОЛИЈЕ ПИРЕЈСКЕ




Конференција Митрополије Пирејске
Конференција Митрополије Пирејске


Теолошка конференција на тему „Примат, синодалност и јединство Цркве“, организована од стране Митрополије Пиреја, одржана је у среду, 28. Априла 2010. године, са великим успехом. Предавања су одржали Архипастир и домаћин, Митрополит Серафим, и шест других уважених говорника (међу њима четири универзитетска професора). Преосвећени Јероним, Архиепископ Атине и све Грчке, отворио је конференцију. Присутни клирици и мирјани информисани су, уз помоћ чврстих аргумената, а на основу историјских извора и светоотачких списа, о еклисијалној перверзији папског „примата“. Тема се показала веома корисном и актуелном, и сама конференција је тиме постала веома важна у доприносу традицији дијалога Православних са инославнима.



Закључци конференције

„Папски 'примат' нема теолошку утемељеност, нема легитимитет Светог Духа, као ни еклисиолошки легитимитет. Сасвим је јасно да се искључиво базира на светском схватању ауторитета“. Ово је, поред других, био главни закључак теолошке конференције коју је организовала Митрополија Пирејска, у Мелина Меркури сали стадијума Мира и Пријатељства, 28. Априла 2010. Године, а која је била веома посећена уз велику посећеност и клирика и мирјана.
Конференцију је отворио и почаствовао својим присуством и Преосвећени Јероним, Архиепископ Атине и целе Грчке. Присутни су били и следећи архијереји: Митрополит Китире Серафим, Митрополит Глифаде Павлос, Митрополит Маратона Мелитос.
Тему о примату, синодалности и јединству Цркве је изложило седам говорника током двократног заседања: Митрополит Серафим Пирејски, јеромонах Лука Григоријатски, професор Аристидис Пападакис (Универзитет у Мериленду), протојереј Георгиос Металинос, протојереј Теодорис Зисис, протојереј Анастасиос Готсопулос и професор Димитриос Тселенгидис.
На основу презентације и дискусије која је уследила, донешен је закључак да јединство припада природи Цркве, јер је она тело Христово неовојиво од Њега. Црква је једна и њено јединство у свим облицима и интерпретацијама – било структурним или каризматским – недвосмислено има утемељење у Светом Духу. Оно се мистички протеже, одржава и чува кроз Свето Причешће.
На основу исповедања вере цариградског Синода из 1727. Године: „Тако у Источној Цркви не прихватамо ни једну другу главу, изузев нашег Господа Исуса Христа, од Оца датог целој Цркви и њеним темељима“. На основу Православне еклисиологије, „примат“ се не подразумева уопштено и неограничено, и без присуства синода из одређеног региона.
Концепт почасне титуле (то је терминологија коју Православно еклисиолошко предање употребљава, насупрот термина „примат“ који је у употреби код паписта) изражава и обезбеђује јединство и синодалност Православне Саборне Цркве. Пентархија патријаршијских столица је облик кроз коју је Црква употребљавала концепт почасне титуле током првог миленијума.
Ауторитет „првога“, који се изводи из почасне титуле, је резултат синодалности, док је ауторитет коју је Епископ Рима почео себи приграбљати још током првог миленијума, резултат напуштања синодалне организације Цркве.
У Цркви првог миленијума, није било папског примата на основу „божанског права“ у надлежности или ауторитету према целој Цркви. Насупрот томе, Црква је имала право да доноси административне одлуке без папе, чак и у случајевима његовог јаког противљења, и те одлуке су биле потпуно уважаване.
Након раскола (погрешан термин – прикладније је „отпад Рима“ прим.прев.) 1054. године, све већи апетити папе за ауторитетом над целом Црквом, потпуно су искривили структуру мистичног тела Цркве, инспирисаног од стране Светог Духа. То је учинило синодалност (као функцију тог тела инспирисаног Светим Духом) релативном – практички напустивши је – уневши светски ум у њега. То поништава једнакост Епископа, поремећује целокупни административни ауторитет целе Цркве, суштински склањајући у страну Богочовека, и постављајући човека за видљиву главу Цркве. Тиме је кроз ту институцију, прародитељски грех поновљен.
Јединство се пројављује онде где постоју јединство у вери, богослужењима и чинодејствовањима. То је модел јединства у древној Цркви, кога непромењиво наставља саборна Православна Црква. Унијаћење представља лажно јединство и засновано је на јеретичкој еклисиологији, јер дозвољава различите облике вере и богослужења, и чини јединство зависним о препознавању примата папе, што је људски акт, и подрива синодалну структуру администрације Цркве, која је божански акт. Различитости су прихватљиве само у споредним стварима везаним за локалне традиције и обичаје.
Након Првог ватиканског концила (1870), а поготово након Другог ватиканског концила (1962-1964), папски примат не чини једноставну административну изјаву, него је основна догма вере, која је апсолутно неопходна за спасење верних. Њено одбијање повлачи анатему Првог ватиканског концила, који је пуноснажан и након Другог ватиканског концила.
Као домаћин конференције, Митрополит Серафим Пирејски је нагласио у свом поздравном говору: „Услед јеретичке и безбожне доктрине примата Епископа Рима, и духовних последица које из њега произилазе (као што је 'непогрешивост' папе и његов аутократско-монархистички деспотизам над целим телом религијске скупине испод њега), папизам се развио у аутократко-монархистички систем мистичне идеологије и извртања смисла Цркве. Доказао се као модерни Романо-франски етницизам (пагански), у обличју духовности, који је уклонио мистичну слободу сваког члана Цркве у Христу, и постао узроком отпада од једне, свете и саборне апостолске Цркве у стотине различитих јереси, и представља непремостиву препреку за њихов могући повратак.“
Оцењујући учешће на текућим теолошким дијалозима између Православних и Римокатолика, речено је да њихов покушај за постизањем еклисиолошког јединства треба на неки начин, поред уклањања јеретичких учења Рима (филиокве, створена благодат, непогрешивост, чистилиште, итд.), да обезбеди и потпуну елиминацију папског примата, а не само неки његов општеприхватљиви облик интерпретације.
И на крају, синкретичка формулација „јединство у различитости“ сматра се неприхватљивом, и не може постати прихватљива као „модел за потпуну обнову пуног јединства“.





Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net