Храм

Храм Светог Саве на Врачару, Београд

ХРАМ (грч: ναός), грађевина подигнута за богослужбене потребе Цркве; богомоља са значењем предукуса Царства Божијег; кућа молитве и окупљања верних (саборност); место обитавања Бога; дом Господњи. Други израз који се често користи за храм је "црква" (εκκλησία), тако да треба разликовати "црква - грађевина" од "Црква - Тело Христово", мада се Тело Христово најчешће окупља баш у црквама (храмовима). Неки храмови имају посебан статус, и носе назив - саборни храм (καθεδρικός ναός). Главни храм у манастирима се често назива католикон (καθολικόν).

Архитектура и символика

На основу схватања храма као микрокосмоса који одражава васиону - небо и земљу - сваки његов део има одређено сиволичко значење, изражено кроз топографску символику храма која је условљена одређеном богослужбеном функцијом и обредом. Православни храм је здање које се дели на следеће делове: олтар, олтарска преграда (иконостас), наос и припрата (може имати и звоник, параклисе, катихумену, галерију, хор, трем), у оквиру којег је према намени и значају црквени мобилијар. Подиже се у правцу исток-запад (олтарска апсида - прочеље храма), често на узвишеном месту, чиме је символично означавано да је земаљска Црква слика небеске, а када је подигнута на стени (Мт 16,18), уједно подсећа и на небески Јерусалим (посебна, додатна символика у случају храмова посвећених Св. Илији).

Током векова изглед храма зависио је од историјских и материјалних околности, али и врсте - од репрезентативних саборних храмова и маузолеја, до архитектонски скромних облика као што су: капеле, испоснице, пећински храмови, парохијске или гробљанске цркве. У зависности од поднебља и климатских услова, уметничких епоха и стилова, грађени су од најразличитијег материјала - од мермера и камена, опеке или њихове комбинације, до оних од дрвета и бондрука (брвнара) или у пећинама, док је њихов ентеријер осветљаван прозорима или само свећама. Зидови, фасада и унутрашњост, украшавани су различитим техникама, истовремено с декорацијом која је зависила од архитектонске структуре (величине и просторног решења) колико и од религиозно-социјалних и естетских мотива клира или ктитора, задужбинара или манастирске обитељи, али и од способности самих градитеља и зографа.

Према символичкој топографији храма - сваки његов део је с тематским програмом декорације, израженим кроз иконографски програм живописа, који се прати од самог улаза, тј. врата (портала), преко припрате и наоса с кретањем ка иконостасу и олтарском простору, као и по зонама - од тла, одн. сокла и прве иконографске зоне - ка небу, тј. вишим зонама, своду и куполама.

Храм Христа Спаситеља, Бања Лука

У архитектонском погледу, између осталог, разликује се више типова храмова: једнобродни и вишебродни, уписаног крста, с крстолико пресеченим главним попречним бродом, обухваћени, затворени спољним зидом, не откривајући се у основи (код тзв. развијеног уписаног крста куполу носе четири слободна стуба, а код сажетог уписаног крста пиластри су приљубљени уз бочне зидове), као што може бити и централног распореда, с кружном (ротонда, толос) или зракастом основом. Једно од могућих обележја храма јесте и постојање више апсида, одн. конхи (триконхос, тетраконхос).

Поред архитектонског стила својственог византијском начину грађења цркава (с једном или више купола, сажетог или развијеног крста у основи, подизаних од опеке или комбинације с каменом), честе су и појаве комбиновања различитих утицаја и стилова у оквиру једног храма, као и угледање на одређене узоре. У српској сакралној архитектури новијег доба, нпр. најпре на подручју Карловачке митрополије, архитектонска структура храмова условљавана је схватањима државне (хабзбуршке) верске политике, која је прописивала да спољашњост богомоља свих вероисповести у монархији буде сведена на типизиране облике, што је условило да и Православни храмови буду грађени према таквом моделу - с једнобродном основом и звоником на западу.

Према Црквеним правилима, оснивање и подизање Православног храма везано је за одређене прописе и обреде (дозвола надлежног Епископа, утемељење, тј. полагање камена темељца, усађивање крста, постављање светих моштију и освећење антиминса), као што се подразумева да свака црква мора бити посвећена: Богу, Богородици, Господњим или Богородичиним празницима, светом или светима.

Храм у Библији

Црква Светог Марка, Београд

Храмови су религијске грађевине, разних облика и израде, који су можда били најважније и највредније установе у библијском свету. Начин њихове градње у античком свету већ је одударао од обичних стамбених, административних и других грађевина. Речју храм, у Библији се често обележавају светишта која су незнабошци подизали за своје богове (2 Дн 26,7; ДАп 19,27), као и мали сребрни храмови у облику макета главног храма (Дан 19,24). Ипак се идолски храмови често називају просто домом (кућом): (1 Дн 10,10; 2 Цар 19,37; Ис 37,38). Овом речи именује се и место које су Израиљци посветили Господу. На пример, скинија се називала "дом Господњи" (1 Сам 1,7,9; 3,3), а такође и светиште, а и храм подигнут у Јерусалиму (1 Цар 7,21; 2 Цар 24,13).

Јеврејски храм (јевр. hekal, тј. шатор, Пр 30,28) назива се у Старом Завету домом Господњим (1 Цар 8,10; 2 Дн 3,1; 5,1; Језд 3,6), домом Божијим (2 Дн 5,1; Језд 1,4 и 3,8) и црквом Господњом (Аг 1,2; 2,15). У Новом Завету често се сусрећу та три назива Јерусалимског храма: "храм Божји" (Мт 26,61), "храм Господњи" (Лк 1,9) и "дом Божији" (Мт 12,4), "дом оца мога" (Јн 2,16) и просто "храм" (Мт 4,5; 23,16; Лк 11,51; Дап 1,46), мада се на грчком оригиналу често употребљава реч светиште (ίερόν).

Наравно, реч храм у обичном смислу речи означава и грађевину (Мт 4,5; 23,35; 27,51; Лк 1,9). Будући да Христос и Апостоли нису били јеврејски свештеници, реч светиња, храм, не означава светињу у Јерусалимском храму, него оне притворе, тремове храма, где су они слободно улазили и учили (Мт 21,12; Лк 24,53; Дап 21,26); у преводу се ово разликовање не запажа. Храм је символ:

Храма Тела Господа Исуса Христа (Јн 2,19-22)
Тела и личности Хришћана, као храма Бога и обитавања Светога Духа (1 Кор 3,16; 6,19; 2 Кор 6,16)
Хришћанске Цркве (Еф 2,21; Отк 3,12; 2 Сол 2,4);
Неба - "храм Божији на небу" (Отк 7,15; 11,19; 16,17). У Новом Јерусалиму, Св. Јован није видео храм, "јер је храм његов Господ Бог Сведржитељ и Јагње" (Отк 21,22)