Исус Христос

(Преусмерено са Христос)
Jump to: navigation, search
Исус Христос, црква Светих Апостола, Пећка Патријаршија
Исус Христос, црква Светих Апостола, Пећка Патријаршија

ИСУС ХРИСТОС (грч: Ίησοΰς Χριστός), оваплоћено друго лице Свете Тројице, Богочовек, средишња личност Новог Завета, зачетник и давалац новог савеза између Бога и човека. Његов свеколики овоземаљски живот и рад, посебно Оваплоћење, Распеће, Васкрсење и Вазнесење значе за Хришћане свеспаситељно дело искупљења од греха и спасења целог људског рода. Име Исус се изводи од јеврејске речи Је-hoshua (Лука 2,21), која значи Спаситељ (Мт 1,21), а звање Христос (јев: Месија, грч: Μεσσίας; Јн 1,41) значи "помазани", тј. Помазаник, и означава лице Богом одређено за посебни задатак. Код Јевреја су свештеници били помазивани приликом свог увођења у службу (1 Дн 16,22), (Зах 4,14). Да би се разликовао од других са истим именом, уз Његово име додаје се географско одређење: Исус из Назарета Галилејског (Мт 21,11; Мк 1,9), Исус из Назарета (Јн 1,45; 18,5,7; Дап 2,22,32,36), или Исус Назарећанин (Мк 1,24; 10,47; Лк 24,19).

Име Исус јесте лично име нашег Господа, а име Христос додаје се да би се он идентификовао са обећаним Месијом. Реч Христос јавља се у Новом Завету 529 пута, од тога 379 у посланицама Св. Павла. Друга имена се понекад придају уз имена Исус Христос, као: Господ, Цар, Цар Израиљев, Емануил, Син Давидов. Постоје нехришћански извори који говоре о Исусу Христу и они представљају живи доказ скептицима, о историјском постојању и овоземаљском животу нашег Спаситеља. Веровање да Исус јесте Господ је најдревније хришћанско веровање (Рим 10,9; 1 Кор 12,3; 2 Кор 4,5,14; Кол 2,6; 1 Петр 1,3; Лк 23,42).

Садржај

Историјске прилике

Освајања Александра Великог (332-323) довела су до отварања скоро целокупног Средоземног басена (као и области источно од њега, све до граница Индије) према грчкој култури и, што је најважније, грчком језику. Тако је већина образованог света у том региону читала на грчком, и тако се барем делимично упознала са грчком философијом и обичајима. И Јевреји су били захваћени овом појавом. Њихови свештени списи (библијске књиге) постојали су у преводу на грчки језик два-три века пре Христовог рођења, и отуда су први хришћански списи били забележени овим језиком. Међутим, Јевреји су задржали донекле употребу арамејског и јеврејског језика (нарочито ради читања Светог Писма на њима).

Латински, који је постао званични језик Римског царства пред само Христово рођење, једва да је био познат у многим удаљеним областима, тако да су грчки (и у мањем степену римски) обичаји били приближени ондашњем човеку, па чак и у крајевима недотакнутим грчком културом. Иако су Исус Христос и скоро сви Његови ученици говорили арамејским, а не грчким језиком, иако су и предања ο Исусу најпре преношена на арамејском, она су постепено све више бивала позната у текстовима на грчком. Зато су, не само Јеванђеља, него и већина предања с њима у вези, писана на грчком језику. Надаље је било неизбежно да семитска и грчка култура и обичаји (који се свакако не могу оштро разлучити), утичу на схватање и даље преношење Христове проповеди у апостолском добу.

Рођење

Рођење Исуса Христа, икона XV век
Рођење Исуса Христа, икона XV век

Исуса је родила Дјева Марија, будући да је натприродно зачела од Духа Светога, "не од жеље мужевљеве, ни од похоте људске" (Јн 1,13), у јудејском градићу Витлејему удаљеном 10km од Јерусалима, у правцу југа. Према важећем Мојсијевом закону, уколико би нека жена или девојка родила изван законитог брачног односа, била би каменована, па се стога праведни старац Јосиф сматрао оцем пред јавношћу (Мт 1,19, 20,24; али у Мт 2,13: "узми дете и матер његову, па бежи у Египат").

У време Христовог рођења, римски цар је био ћecap Август, а Ирод Велики цар јудејски, али под римском влашћу. Промисао Божија припремила је свет за долазак Христов, и ово је било најприкладније време у целој светској историји. Најпре зато што је сав свет био поданик једне власти, па су Апостоли могли свуда мирно да путују - врата сваке земље била су отворена за Јеванђеље. Осим тога, грчким језиком говорило се свуда, уз друге локалне говорне језике. И, најзад, зато што су Јевреји били расејани свуда са синагогама и светим списима.

Пошавши у Витлејем на попис становништва, не беше места ни у једној гостионици, тако да се света породица склонула у пећину која је служила и као штала. Ту се родио Син Божији, и Богородица Га пови и метну у јасле. Анђели Господњи јављају пастирима радосну вест, и ови долазе да се увере у рођење (Лука 2). Само рођење Исуса било је натприродно, као и зачеће, јер је Богородица родила без порођајних мука, и њено девичанство је остало нетакнуто.

Рођењем Сина Божијег, тј. узимањем човечије природе од стране Бога, уздигнута је и освећена људска природа. Бог је сишао међу људе да их лично поучи вечном животу, отварајући човеку пут у обожење. Управо због тог јединственог космичког чина - оваплоћења Сина Божијег, Св. Атанасије Велики је могао рећи: "Бог је постао човек, зато да би човек могао постати Бог."

Детињство и младост

Сретење Господње, икона XV век
Сретење Господње, икона XV век

Исусу, рођеном у јаслама витлејемске пећине, дошли су на поклоњење тројица мудраца са Истока (у ствари, звездочитачи, астролози, Мт 2,1-12), и донели су на поклон новорођеном Богодетету: злато, тамјан и измирну. Поклоњење мудраца сликовито бележи јеванђелист Лука (Лк 2,8-20), док обрезање после осам дана, према јеврејском законском пропису, спомињу Матеј (Мт 1,25) и Лука (Лк 2,21), да би истакли да је Исус као човек извршавао прописе важећег Мојсијевог закона.

Када је Исусу било 40 дана, одведен је у Јерусалимски храм, као прворођени мушкарац који "отвара утробу" (2 Мој 13,2), где га је дочекао старац Симеон речима: "Сада отпушташ у миру слугу својега, Господе..." (Лк 2,28-38). По повратку у Витлејем, света породица је морала избећи у Египат (Мт 2,13-15) да би умакла Иродовом покољу витлејемске деце млађе од две године (Мт 2,16-18). После неколико месеци боравка у тој страној земљи, и пошто је Ирод умро у априлу, породица се вратила у Назарет, у дом дрводеље Јосифа, где је Исус живео до почетка своје службе (Мт 2,19-23; Лк 2,39-52). Једини забележени догађај из Исусовог детињства јесте његов одлазак у Јерусалим да светкује Пасху у 12. години живота, и његов разговор са ученим људима у Храму (Лк 2,41-50).

Јавна служба

Христос је ступио у службу кад Му је било "око тридесет година." (Лк 3,23) Према стандардним јеврејским прописима, сваки јавни радник (учитељ, свештеник, тумач закона и др.) морао је имати 30 година. Пошто Га је Јован Претеча Крстио у Јордану (Мт 3,13-17; Мк 1,9-11; Лк 3,21-22), већи део своје прве године Христос је провео у Јудеји и око доњег тока Јордана, да би крајем године отишао на север у Галилеју, преко Самарије. Следећу годину и по, од 27. децембра до октобра-новембра, провео је у Галилеји и северној Палестини, претежно у близини Галилејског језера. У новембру, Христос је кренуо на последње путовање из Галилеје, а остатак Своје службе провео је у Јудеји и Переји, иза Јордана, до Рacпећа у априлу. После тродневног боравка у гробу, силом своје божанске природе Васкрсава из мртвих; после 11. јављања у разним ситуацијама и поводима, вазнео се на Небо, одакле ћe доћи "да суди живима и мртвима, и његовом Царству неће бити краја." (Никеоцариградски Символ Вере)

Исус Христос, Богочовек са својом божанском и човечанском природом, је Спаситељ. Он је "Премудрост Божија и сила Његова за наше спасење." (1 Кор 1,30; Рм 1,16) По својој човечанској природи, Он узима целу нашу палу људску природу, снисходи нам, показује нам да Бог познаје сва наша осећања, слабости, прегрешења и грехе.

Дело искупљења и спасења људског рода најбоље је изложио Св. Павле у химни Христу: "Он који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак с Богом, него је себе понизио, узевши обличје слуге, постао истоветан људима, и изгледом се нађе као човек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то смрти на крсту. Зато и њега Бог високо уздиже и дарова му име које је изнад сваког имена.." (Флп 2,6-11). Он је божанске природе да би као свемоћни, свељубећи Спаситељ могао подарити нам искупитељну благодат и њоме одолео сваком искушењу и непријатељу (ђаволу), и избавити нас од сваког греха, и привести свако створење, и целу своју Цркву, у потпуну и коначну победу. Исус Христос је центар историје света и све творевине.

У време када је Исус Христос отпочињао своју службу, Св. Јован Претеча је крштавао на Јордану крштењем покајања: "Покајте се, јер се приближило Царство небеско.. Ја вас крштавам водом за покајање; а Онај што долази за мном.. Он ћe вас крстити Духом Светим и огњем." (Мт 3,2-11) Уплив Јованове проповеди био је толико силан да "њему излажаше Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска." (Мт 3,5-6) Истински почетак Христове службе јесте управо његово Крштење на Јордану од Св. Јована (Мт 3,13-17; Лк 3,21-23). Из разговора са Св. Јованом, види се да Христос жели да буде Крштен, рекавши му: "јер нам тако треба испунити сваку правду." (Мт 3,15) Према Јеванђељу, Јован је Претеча, онај који оглашава долазак Месије, имплицитно у (Мк 1,7), а експлицитно код других јеванђелиста (Мт 3,14; Лк 1,43-44; Јн 1,29-34). И Христос понавља Јованове речи да се народ мора покајати, одн. вратити на прави пут ка Богу.

Преображење Господње, XII век, Синај
Преображење Господње, XII век, Синај

Христос је лично призвао своје ученике. Према различитим наводима Светог Писма (Мт 10,2-4; Мк 3,16-19; Лк 6,14-16; Дап 1,13) може се закључити да 12 Апостола представља 12 израиљских племена, изабрани народ Божији, народ обећања (Лк 22,30; Мт 19,28). Избор мушкараца за ученике довољан је разлог за искључиво мушко свештенство у Цркви. Христос је имао за ученице и жене мироносице, и у раној Цркви ђакониса Фива је вршила извесну службу (Рм 16,1), али њихова служба је била друге природе, а не свештеничка.

Христова јавна проповед јесте "учење, настава" у дидактичком смислу. Његова употреба метафора и прича (грч: παραβολή - парабола), толико је опсежна (више од трећине Његових речи изречено је у облику прича) да је очигледно немогуће одвојити облик од садржаја тих речи. Бројне су једноставне метафоре и поређења, као нпр. "та лисица (Ирод)" (Лк 13,32), или "Будите мудри као змије и безазлени као голубови" (Мт 10,16), као и живописне гномске (пословичне) изреке: "Где је труп, онде ћe се и орлови сабрати" (Лк 17,37; Мт 24,28); оне служе да изоштре, расветле оно што је речено, да усмере не само интелект слушалаца него да на неки начин изазову и њихову вољу и полет.

Приче се обично сврставају у три групе: поређења, праве приче и приче с примером. Није лако установити како приче делују на слушаоца или читаоца. Наравно, и као метафора и као нарација, оне се обраћају нечем урођеном у људској души, што слушаоца ангажује темељније од било којег исказа или заповести. Дејство обраћања зависи од емоционалне или естетске настројености слушаоца, а можда прича има за циљ да суочи (нпр. два сина, Мт 21,28-32), да поучи (трун и брвно, Мт 7,4-5), да изазове размишљање (неправедни управитељ, Лк 16,1-9), да ободри (сејач, Мк 4,1-20), да изазове (скривено благо, Мт 13,44), итд. Сврха прича је да човеку приближе схватање ο Царству Божијем, да у њега призову следбенике, да осветле његове захтеве и награде, а мање да га одреде. Као позив на покајање, Христове приче и метафоре осликавају људски проблем и божанску благодат - оне отварају срце слушаоца према Богу.

Карактеристике јавне службе

И поред Христовог порекла из средње класе, Њиме изабрани начин живота није био финансијски обезбеђен. Он и ученици су живели од прилога и гостопримства оних који су помагали Његову службу (Мт 10,8-11; Лк 8,3; 10,38-42). Учио их је да се у свим материјалним потребама ослоне на Божију помоћ (Мт 6,24-34) и тражио да будући следбеник треба да остави сву своју имовину (Мк 10,17-22). Новац су држали у заједничкој каси (Јн 12,6; 13,29), и он је кориштен само за основне потребе. За Исуса Христа, сиромаштво није било прошлост (Лк 6,20; Мк 10,23-31).

На почетку Своје службе, позиван је да говори у синагогама (Мк 1,21,39; Мт 9,35; Лк 4,16-27), али се касније не спомиње синагогална проповед, јер Његово радикално другачије учење од јеврејског схватања Старог Завета, није прихватано, те Христа видимо како проповеда мноштву народа под ведрим небом и посвећује сразмерно доста времена на поуке својим ученицима.

Ученици - апостоли

Васкрсење Лазара, икона XV век
Васкрсење Лазара, икона XV век

Слично другим јеврејским учитељима, Исус је сабрао групу ученика. Многи људи су долазили и одлазили, ревносно га слушајући, али без обавезе да га стално прате; а ученици су били они људи који су се у већем или мањем степену били предали Њему и пратили гa на путовањима. Између ових ученика, Исус је одабрао ужи круг, Дванаесторицу: "које и апостолима назва" (Лк 6,13); а између њих 12, тројица су била најоданија: Петар, Јаков Зеведејев и Јован, пратећи Га таквим поводима, као што су Преображење (Мт 17,1-13; Мк 9,1-9; Лк 9,28-36), Васкрсење Јаирове кћери (Мк 5,22-43; Лк 8,40-56), Молитва у Гетсиманији (Мт 26,36-46; Мк 14,32-42).

Бити ученик, значило је гајити неограничену и безрезервну преданост Учитељу, тј. Исусу. То је значило прихватање Његовог начина живота (премда не и стално напуштање дома и породице, што илуструје Петров случај, Мк 1,29-31; 1 Кор 8,9,5) и спремност да се поднесу страдања због Њега (Мт 10,16-39).

Највећи број Његових ученика били су Галилејци, сви, осим Јуде Искариотског (његово име значи "човек из Кариота" - место у Јудеји). Α карактером и социјалним положајем, сви су били личности за себе: од Томе сумњалице, до Петра екстровертног, и од Матеја цариника (човека у служби римске власти) до Симона Зилота.

Друштвени ставови

Једна од најистакнутијих замерки Исусу Христу од стране Јевреја био је Његов обичај да се држи сумњивог друштва, нарочито "цариника и грешника", одбачених од угледног друштва. Нарочито скандалозни били су Његови обеди са њима. Но, Исус је бранио своје поступке као веома значајне за његову службу, која је била намењена онима у невољи, ма којег друштвеног стандарда и положаја били (Мк 2,17; Лк 15,1-2). Он је разговарао са женама сумњивог морала, које су други одбацивали (Лк 10,36-50; Јн 4,7), и чак је био добродошао међу Самарјанима, историјским непријатељима Јевреја (Јн 4,39-42; Лк 17,11-19). Прича ο милостивом Самарјанину (Лк 10,29-37) је смели изазов традиционалној јеврејској теми. Његови директни контакти с паганима (многобошцима) једва да су били сматрани позитивним (Мт 8,5-13; 15,22-28), а Његово учење је свима ставило до знања да незнабошце није сматрао нижом категоријом људи, већ им је давао место поред Јевреја у Царству Божијем (Мт 8,11-22; Лк 4,25-27).

Његова снажна жеља да не жели да буде ограничен конвенционалним социјалним баријерама, очигледна је у Његовом односу према богатим и сиромашним људима. Већина Његових Апостола потицала је из исте друштвене класе којој је и сам припадао (углавном рибари, који имају чамце и запошљавају раднике, Мк 1,20). Међутим, Његово учење наишло је на леп пријем међу сиромашнима (Мт 11,5), док је имао богате и утицајне следбенике (Никодим и Јосиф из Ариматеје, Јн 19,38-42), а добро се oceћаo у богатијем друштву (Лк 7,36; 14,1). За Њега су и богатство и сиромаштво били неутрални: важан је био начин њихове употребе (Мк 12,41-44; Лк 12,13-21). У свему овоме, Христова брига била је усмерена ка стварним потребама оних које је сусретао, и физичким и духовним, и у удовољавању таквих потреба мало се обазирао на конвенционалности и табу теме.

Расправе ο Закону

Расправе са јеврејским верским старешинама, нарочито с фарисејима и књижевницима (учитељима Закона), заузимала су значајан део у јеванђелским проповедима. Исус није поседовао школско познавање Закона (Јн 7,15), али Његов начин учења и његова група ученика давали су Му углед рабина, и понекад је тако ословљаван. Међутим, садржај Његовог учења у вези са неким питањима вере, без сумње Гa је стављао по страни књижевничке праксе, а то је био велики разлог за непријатељски однос, који Га је на крају одвукао у смрт.

Централно питање расправа био је ауторитет. Наиме, ауторитет старозаветног Закона није био споран, него је било спорно ко има право да га тумачи. Традиција законика је захтевала сложено и све веће усмено учење ο прецизној примени Закона на најситнија подручја свакодневног живота, и такав приступ предању сматрао се ауторитативним. Тачке сукоба у тумачењу су разрешаване позивањем на раније учитеље. Насупрот томе, Исус је поклањао малу пажњу предањским прописима којих није било у Старом Завету и никад није цитирао други ауторитет сем Себе (и, наравно, сам Стари Завет); наводимо израз: "Казано је... Α ја вам кажем..." (Мт 5,21; 31). Ова питања се најбоље истичу у расправи ο нечистоти (Мк 7,1-23), када Христос поименце укорева фарисеје и књижевнике што избегавају старозаветне законске прописе, зарад људски створених прописа.

Он одбацује питање обредне нечистоте као безначајно, а у више примера ο поштовању суботе (Мк 2,23-3,6; Лк 13,10-17), на једном законски најразрађенијем пољу, продро је кроз мрежу људских прописа до првобитног одређења суботе, и истакао Своје право да одреди њено достојно уважавање. Низ од шест "антитеза" у Проповеди на Гори (Мт 5,21-48) илуструје даље Христов радикални приступ Закону, превазилазећи буквално правило и допирући до духа самог чина и стављајући начела пред спољне одоре (Мт 5,38). Овакав радикални став према законским питањима учинио Га је опасним за мисао законика, а популарност Његових гледишта учинила је неопходним да се Он уклони. Тај сукоб је подгрејан веома оштрим речником на обе стране (Мк 3,22; Мт 23,1-36). У ствари, Христос је сматрао да је важније оставити легалистички став законика, него ли њихова стварна предања.

Чуда

Исцељење крвточне жене, икона XIX век
Исцељење крвточне жене, икона XIX век

Хришћански и нехришћански извори сведоче да је Христос био познат својим савременицима као чудотворац. Већина забележених чуда јесу чудесна исцељења, и Јеванђеље излаже исцељења великог броја људи као нормалну карактеристику Христове службе (Мк 1,32-34; 3,7-12; 6,55; Лк 7,21). Често, упоредо наведена са чудотворним исцељењима (мада пажљиво разлучена од њих, нпр. Мк 1,32-34; Лк 13,32), јесу његова истеривања демона. Ове радње очекивале су се и од Његових ученика, када су били послати на проповед у Његово име (Мк 6,13; Мт 10,8), и биле су суштински повезане с Његовим проповедањем, као видови потпуног удара на силе зла и њихових физичких и духовних пројава.

Дијапазон исцељења које је Христос учинио, веома је широк - од узетости (парализе) до слепила, од губе (лепре) до одсеченог ува. Забележена су и три случаја васкрсавања умрлих лица. За разлику од неких скоријих истеривања демона (поготово филмских), Он је користио мало или нимало ритуале, па је наглашавао да је често једна реч била довољна (Мт 8,8; 16). Оно што највише импресионира јесте Његова једноставна власт над физичким и духовним злом, и његово сажаљење према људима у невољи. Христова друга чуда су релативно мала по броју, али у већем броју ових случајева, може се опазити исти образац аутоматског и несебичног одговора на изазвану невољу: кад храни гладне, претвара воду у вино на свадби, доноси улов рибе после целе ноћи узалудног риболова, и стишава буру на језеру. Пошто је Христос разрешавао те проблеме чудотворном интервенцијом, није било присутно намерно показивање силе, колико природна последица онога што Он јесте - Син Божији. Једино чуда: ходање по води и нагло сасушење смокве изгледа да су учињени да научи природу ο својој личности и мисији. Најзад, чуда излечења нису безусловни знак божанске силе; она су нижи знак његовог божанског порекла. Тако, чуда нису једини знак Исусове божанске природе, премда то подразумевају. Она су неодвојиви део свеукупне службе избављења природе и човека, и победе над злом.

Политички став

Оптужба, по којој је Христос на крају осуђен, била је изазивање политичког бунта (Лк 23,2), зато што је тврдио да је "Цар јудејски". И премда се ово самозвање никад није појавило у Његовим говорима, он је ипак често говорио ο Царству Божијем као предмету Своје службе. У почетку је био прилично подржаван услед надања народа да ћe предводити побуну против Римљана, што се огледа у неуспелом покушају да се присили да прихвати звање цара (Јн 6,14-15). Исус Христос је требало да исправи неспоразуме око природе своје службе (Мк 8,27-38; 12,35-37; 14,61-62), избегавао је јавност и популарне пројаве све до последње недеље Своје службе (Недеља страдања), није одбио да пројави националистичко јеврејско гледиште у вези са плаћањем римског пореза (Мк 12,13-17), и кад је проглашен невиним за буну пред римским намесником (Лк 23,13-16). Његов познати став према јеврејском народу свога времена, за који је сматрао да се приближава својој коначној казни због одбацивања Божијих посланика при предстојећем разорењу Јерусалима (Лк 11,47-51; 13,25-35), био је сасвим непомирљив с националистичким симпатијама. Околности у којима је вршио Своју службу биле су такве да су Га морале подвести под политичко подозрење, али постоји мноштво сведочанстава ο томе да су Његова лична настројења била другачија, премда су неки следбеници несумњиво очекивали од Њега да заузме другачију политичку улогу.

Улазак у Јерусалим

Улазак у Јерусалим, Цвети, икона XVI век
Улазак у Јерусалим, Цвети, икона XVI век

Христова последња посета Јерусалиму завршила се Његовом смрћу (Лк 13,33; 18,31-33). Учињена је пред Пасху, када је Јерусалим био препун поклоника, опседнутих темама ο смрти и избављењу.

Сам улазак у Јерусалим био је намерно драматичан. Уместо да дође непримећен, сакривен међу хиљадама других поклоника, кренуо је на магарету, док су га ученици и други поклоници поздрављали узвицима Осана (Мк 11,1-10). Била је то јасна алузија на (Зах 9,9-10), на пророчанство ο Цару који долази у Јерусалим на магарету. Смисао путовања је био да истакне Исусову месијанску личност, а тако су то и протумачиле поворке људи, међу којима су били Његови ранији помагачи из Галилеје. Пророчанство је ο Цару мира, али су многи овакав улазак протумачили на милатантнији националистички начин.

Очишћење Храма

Први чин по приспећу Исусовом у Јерусалим, био је такође символичан. Из храмовног дворишта изагнао је трговце жртвеним животињама и нарочитим храмовним новцима (у Храму је био у оптицају феничански новац, па су се отуд јеврејски, грчки, римски и други новци овде могли размењивати), чију су замену ο празнику Пасхе уредиле свештеничке власти (Мк 11,15-18). Овај поступак је изразио Његово одбацивање постојећег верског вођства и њиховог става према богослужењу. Такође је привео у сећање одломке из књига пророка, као што су (Мал 3,1-4) и (Зах 14,21), који су још више појачали Његово виђење као Месије.

Расправе

Недељу страдања карактеришу и разговори с представницима верских власти. Забележено је неколико изразитих дебата, као што су: Исусова власт (Мк 11,27-33), Његов став према римским дажбинама, порезу (Мк 12,13-17), питање васкрсења мртвих (Мк 12,18-27), највећа заповест (Мк 12,36-37). Такве дебате држане су јавно, са циљем да Исус одбаци од себе како светогрдне, тако и политички штетне ставове који би се искористили против Њега. Христос је избегавао неодређене одговоре, па ипак му је успело да при том изнесе нека важна учења. Отишао је даље у разјашњавању Свог одбојног става према тадашњем руководству у Израиљу, и причи ο најамницима у винограду (Мк 12,1-12), а посебно у Својој непрестаној полемици с књижевницима и фарисејима (Мт 23). Такође је предсказао и више појединости ο предстојећем разорењу Јерусалима и Храма (Мк 13).

Тајна вечера

Ова опроштајна вечера била је припремљена унапред (Мк 14,13-16). На вечери је Христос дао нека суштински важна упутства својим апостолима, с обзиром на предстојећи растанак, и тада открио да ће га издати један од његових ученика. Централна тачка вечере било је установљење Новог Завета и Свете Тајне Евхаристије, Причешћа, дељењем хлеба и вина.

За детаљнији опис, погледати чланак - Тајна вечера.

Суђење

Чин који је довео до смртне пресуде Исусу Христу, спроведен је како од стране јеврејских верских и народних власти, тако и од стране законитог представника римске власти (намесника). Из Гетсиманског врта, Исус је најпре одведен Ани, претходном првосвештенику и тасту тадашњег активног првосвештеника Кајафе. Ο неком суђењу код Ане јеванђелисти не извештавају, већ прелазе на судско већање код Кајафе, где су се били окупили чланови Великог већа (Синедриона). Била је ноћ, и смртна казна се по јеврејским прописима Мишне, није могла изрећи ноћу. Поред тога, у то време Синедрион је био изгубио право да доноси смртне пресуде, а чак и да је имао, римски намесник је имао право да провери разлоге такве пресуде, и да је измени по свом нахођењу.

Према прописима јеврејског правосуђа, сведоци који су теретили оптуженога испитивани су унакрсно, а морали су се позвати и сведоци браниоца, којих у Христовом случају није било; сведоци су били лажни и извртали су Христове речи ο разорењу Храма (Јн 2,11). У даљем иследничком току, Исус није порекао да је Месија, Син Божији, јер управо на такво питање одговара са: "Ти каза" (Мт 26,64), одн. сам си рекао да јесам, и да као такав може поново подићи Храм ако га други сруше, а не Он. Првосвештеник је ово сматрао хулом на Бога, и он цепа своју хаљину да би јавно показао колико га је погодила оваква изјава. На основу тога, сабраним члановима Синедриона није било тешко да изрекну смртну пресуду. И поред угледа овог судског тела, Христос је био предат римском намеснику Понтију Пилату, који је изрекао коначну реч (Мт 26,57-67; Мк 14,53-65; Лк 22,54-55; Јн 18,13-24).

Пред римском влашћу, хула на Бога није била ваљани разлог за смртну пресуду, и тада сви Јевреји преносе оптужбу на политички терен, оптужујући Исуса за предводништво побуне против римске власти, као да им је било стало до ње. На питање Пилата да ли је цар јудејски, Исус поново одговара са: "Ти каза" (Мт 27,11), одн. он се не одриче Израиља, као што се код Кајафе није одрекао свог небеског Оца. Пилату ово није био довољан разлог за кажњавање према римском закону, па је потражио излаз из затегнуте ситуације у сазнању да је Исус из Галилеје, па га брже-боље шаље Ироду Антипи, четворовласнику Галилеје и Переје, а то је уједно била прилика да побољша своје односе са Иродом Антипом (Мт 21,11-14; Мк 15,2-5; Лк 23,3-5; Јн 18,33-38).

Ирод се није упуштао у ислеђивање, јер је био прозрео мотиве Пилатове оптужбе. У ствари, Пилат је хтео у Исусу да види неког мађионичара. Једино га исмева са војницима, облачи у царску одору и шаље назад римској власти (Лк 23,6-12).

Поново у римској судници (преторији), Јевреји захтевају од Пилата да изрекне смртну пресуду. Пилат је помишљао да ћe им удовољити казном шибања, па им је на крају понудио могућност да се определе између разбојника Вараве и Исуса Христа. Водио се оштар дијалог између Римљанина и тужитеља, све до момента када су му запретили ћесарем, да би, на крају, Пилат, перући руке, предао Исуса на разапињање (Јн 18,39-19,16; Мт 27,15-31; Мк 15,6-20; Лк 23,13-25). Јеванђелист Јован нам наводи и време изрицања пресуде - петак уочи Пасхе, када се спремао пасхални обед, који се обављао када зађе сунце (2 Мој 12,6).

Распеће

Распеће Господа Исуса Христа
Распеће Господа Исуса Христа

Чин разапињања су извршили римски војници, обично четворица, којима је заповедао капетан, јер се Јудеја као римска покрајина налазила директно под влашћу ћесара (цезара), који је овамо слао свог намесника (префекта), чије је стално седиште било у Кесарији на мору (палестинској). Међутим, у самом Јерусалиму, у кули Антонија, стално је био стациониран одред војника (Дап 23,32) за одржавање реда у граду, поготово ο празницима.

Исус је морао да понесе свој крст на губилиште, али од шибања га је издала снага, па му је помогао Симон из Кирине (горња Либија). На месту извршења смртне казне, осуђеном је скидана хаљина, али је ипак могао да задржи један њен део уколико је oceћao стид. Христос је распет на северној страни града, непосредно поред зида, где се уздизала неколико метара висока стена. По изгледу стене, народ је то место називао Голгота на арамејском (грч. Λιδότρωτον, Лобања, Јн 19,13). Од дворца Антоније, где је Христу изречена смртна пресуда, до Голготе била је раздаљина једва један километар, али се изгледа ишло заобилазним путем да би осуђене могла да види маса придошлих на празник Пасхе. Сваки осуђеник је носио таблицу с кривицом исписаном на три говорна језика: на јеврејском (одн. арамејском), грчком и латинском. На Христовом крсту стајало је оно што је Пилат био написао: "Исус Назарећанин цар јудејски" (Јн 19,19).

Са Исусом су распета још два разбојника, чиме је Пилат хтео да се наруга Христу. Сами војници ипак указаше почаст Исусу, распевши га у средини, чиме се испунило једно пророчанство Исаије (Ис 53,12). Чину распећа присуствовали су и чланови Судског већа, како би се осведочили да је њихова пресуда извршена. Овде је била присутна и једна група жена, које су распетима пружиле вино, одн. сирће помешано са жучи (Мк 15,23; Мт 27,34). Јеванђелисти бележе да се разбојник с десне стране покајао, и да је Христос рекао да ћe с Њим истога дана бити у Рају (Лк 23,39-43).

Јеванђелист Лука бележи и молитвени уздах Христов на Крсту: "Оче, опрости им, јер не знају шта чине." (Лк 23,34) У међувремену су војници бацали коцку како би установили коме ће да припадне доња Христова одећа (туника, хитон, долама), јер се није могла делити на делове, будући да је била изаткана из једног комада, док се горња одећа (иматион) могла делити на шивене делове (Јн 19,23-24; Пс 21,18).

Нешто даље од Крста стајале су жене из Галилеје, које су Га иначе пратиле, и то: Марија Магдалина, Марија мајка Јакова Млађег и Јосифа, звана Марија Клепова и Салома, мајка Зеведејевих синова. Близу крста стајала је Марија, Мајка Божија са "учеником кога Исус љубљаше" (Јн 20, 2), са Св. Јованом. Био је то тренутак да Исус повери Своју Мајку на старање овом најмлађем ученику (Јн 19,25-27).

Христос је распет у трећи час, тј. у девет сати пре подне (Мк 15,25) по нашем рачунању времена, а у шести час, тј. подне, наступило је чудновато помрачење сунца. Око три сата после подне (девети час), Исус је изрекао речи из (Пс 22,1): "Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?" (Мт 27,46). После тога су га напојили сирћетом, и Он онда предаде дух Свој Оцу: "Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну." (Лк 23,46) Овај тренутак био је пропраћен чудноватим природним појавама: расцепила се храмовна завеса на двоје, која је делила Светињу над светињама од светиње, као видљиви знак да је дошао крај Староме Завету и да је сад отворен приступ у небеску скинију (Јев 9,11-12); затим, земљотрес, распадање стена, отварање гробова и васкрсавање многих праведника. (Мт 27,53)

Смрт Христова је уследила у девети час, тј. у три сата после подне, а у то време су се морале завршити све припреме за једење пасхалног јагњета, и све друго, у вези с празновањем јеврејске Пасхе. Следствено томе, тела умрлих морала су бити сахрањена, или су морала да остану да висе на крстовима током Велике суботе, одн. Пасхе. Да би убрзали смрт, војници су двојици разбојника копљем пребили голени. Кад су дошли до Исуса, изненадили су се да је већ био умро, па су Му само копљем проболи ребра. И овде Св. Јован види испуњење старозаветног прописа ο пасхалном јагњету, коме Израиљци нису смели преломити ни једну кост док су га јели (2 Мој 12,46; 4 Мој 9,12); Христос је право жртвено јагње (Јн 19,31-37; Мт 27,32-44; Мк 15,21-32, Лк 23,26-43).

Управо у време скидања с Крста, одважио се Јосиф из Ариматеје, члан Синедриона, да затражи Тело Христово од римске власти, да га сахрани у новоусеченом гробу у оближњем месту. Други члан Синедриона, Никодим, помогао је око Христовог погреба; донео је мешавину мирисних смола и неког прашка који се стављао између завоја за повез покојника. Сигурно је да су им помагале и жене које су присуствовале Распећу, међу којима и Христова Мати (Јн 20,1-10; Мт 27,57-61; Мк 15,42-47; Лк 23,50-56). Ова сцена скидања Исуса Христа с Крста изображава се, посебно, на антиминсима, без којих се не може служити Божанска Литургија.

Христово Распеће било је уобичајено као метод казне. Оно што је необично јесте довођење сведока. Упркос дивљачкој свирепости римског бичевања и војничког ругања, ношење тешког Крста и само Распеће, Христове забележене речи пред смрт на Крсту, јесу речи праштања и бриге за друге, и молитва небеском Оцу. Његов став је импресионирао римског капетана (Мк 15,39; Лк 23,47) и чак распете с њим (Лк 23,40-42). Такође је била необична брзина и ненаданост његове брзе смрти; распета лица би ретко умрла истог дана, а и тада после све већег губљења свести. Исус је умро брзо, свесним чином воље (Лк 23,46; Јн 19,30). Његов последњи узвик: "сврши се" (Јн 19,30), не приказује га као жртву околности, већ као лице које влада ситуацијом, сврсисходног учесника у драми свесветског, свечовечанског значаја.

Васкрсење

Сва четири Јеванђеља потврђују, свако на свој начин, да је Христов гроб нађен празан у недељу ујутру после Распећа. Јеванђеље и Св. Павле (1 Кор 15) заједно сведоче о једанаест последњих јављања Васкрслог Господа у време после недељног Васкршњег јутра. Христос је устао телесно из гроба, телом које је, премда ослобођено од неких ограничења времена и простора (могао је проћи кроз затворена врата, појавити се и нестати у трену), било физички солидно да би могао ломити хлеб и јести, и бити погрешно сматран за вртара или сапутника.

Васкрсење Господње
Васкрсење Господње

Тих неколико недеља по Васкрсењу, тачније током 40 дана, Христос се јављао својим ученицима, у појединачним сусретима, но није живео с њима нити путовао као раније. Показавши им своју победу над смрћу, и уверивши их да ћe се они и даље ослањати на Његово присуство и помоћ, чак и кад Он буде физички узет од њих, Он их је оставио на начин који је јасно показивао да Његово телесно присуство није више било неопходно (Дап 1,9-11). Они ћe наставити Његову службу коју је започео, и у којој ћe Он заувек бити с њима присутан (Мт 28,18-20).

После тродневнога боравка телом у гробу и душом у Аду, Исус Христос је Васкрсао - устао је из мртвих, јер силу његовог божанства Ад није могао да савлада, и тиме је отворио врата која воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе и вредности која је људима до тада била непозната и недоступна. Тамо је Христос први ушао, а онда покајани или благоразумни разбојник са десног крста, па за њим старозаветни праведници који су примили Христа у току његовог тродневног боравка у Аду, и проповедања Јеванђеља које је три и по године проповедао на Земљи. Само тако схваћен, квалитативно а не временски, Он је првенац из мртвих (Дап 26,23; 1 Кор 15,20; Кол 1,18; Отк 1,5), а уопште није у питању Његово Васкрсење, односно повратак у свет ове наше реалности инфициране грехом где се трпи и страда од његових последица.

У овај свет, овакав какав је, враћена су лица из Ада (праведни Лазар, Јаирова кћер и др.) која су наставила да живе под истим условима, у истом телу и животу, док нису поново умрла. Христово јављање током четрдесет дана по Васкрсењу, све до Вазнесења, било је јављање у новом телу, телу Вакрсења које је било оно исто, али преображено тело - јер је сачуван идентитет умрлог и васкрслог. То је проверио Св. Тома, тај први експерименталист у Библији и зачетник хришћанског Православног реализма који је прошао кроз проверу (види смисао: Јн 20,15-29). Али, васкрсло тело Господа није било онакво какво је било раније, пре страдања и Васкрсења, јер је сад имало нова својства: васкрсло је у свет, и за свет нове реалности, да више не умре, јер се у том новом свету уопште не умире.

Његово јављање појединцима и већем броју људи, чак и кад је у питању неколико стотина људи, у овом свету било је потврда реалности и идентитета њега Васкрслог и пројава и сведочанство света и вредности Васкрсења. Он пролази Васкрслим телом кроз затворена врата и да их не разваљује и не ломи (Јн 20,19) - значи: његово тело је небеско - духоносно и духовно (1 Кор 15,40 и 44); иако му је тело без физиолошких потреба он једе (Јн 21,12,13 и 15) и Апостоли се уверавају у реалност Његовог Васкрслог тела, не мислећи више да је то што виде - утвара, привид (види смисао Лк 24,16 и Јн 20,14; посебно Лк 24,31), него виша реалност, друкчија од ове непреображене која је без славе Васкрсења. То ћe бити поуздан ослонац наше вере да стварно буде тврдо чекање онога чему се надамо (Јев 11,1).

У Библији, учење ο васкрсењу мртвих је јасно изражено већ у Старом Завету (Јов 19,25; Пс 15,10; Ис 26,19; Дан 12,2), а за време Христовог овоземаљског живота то је било општеприхваћено мишљење код правоверних Јевреја што се види из Мартиних речи која каже за свога брата: "Знам да ћe васкрснути ο васкрсењу у последњи дан." (Јн 11,24) Одрицали су га се садукеји (Дап 23,8) и незнабожачки философи (Дап 17,32).

Васкрсење Христово као чињеница и благовест постало је темељ и срце хришћанске вере. То сведоче и речи Св. Павла који каже: "Ако Христос није васкрсао, онда је празна вера наша." (1 Кор 15,14) Хришћанство је пре свега вера да Христос није остао у гробу, да је из смрти просијао живот и да је Својим Васкрсењем из мртвих изнутра разрушио и превладао апсолутни и немилосрдно општеважећи закон умирања и смрти.

Видевши Васкрслога Христа, Апостоли су, како каже Јеванђеље, помислили да виде утвару и привиђење. Зато прво што чини Васкрсли Христос јесте да својим ученицима открива стварност Свога Васкрслога тела, дајући им да Га опипају. Узима храну и једе пред њима, даје Томи који сумња у Његово Васкрсење да му сопственим рукама додирне Васкрсло Тело и да се увери у Васкрсење. Онога тренутка када су Апостоли поверовали у Христово Васкрсење, тада је управо чињеница Васкрсења, Његове стварности и његове телесности постала главни садржај, сила и радост њихове проповеди. Главна Света Тајна Цркве постаје Причешће Телом и Крвљу Васкрслога Христа, и тим чином, како говори Св. Павле: "смрт Господњу објављујемо, васкрсење Његово исповедамо" (1 Кор 11,26; извод из Литургије Св. Василија Великог).

Они који се обраћају у Хришћанство, прихватају, не неке идеје и принципе, већ првенствено веру у Васкрсење Христово, искуство и знање Васкрслога Учитеља. Штавише, они са том вером прихватају и веру у опште Васкрсење, а то значи веру у то да је Христос победио, разрушио и уништио смрт као последњи циљ свега. "Послењи непријатељ укинуће се - смрт" (1 Кор 15,26) у духовном надахнућу кличе Св. Павле. На сваком Васкршњем јутрењу, Хришћани кличу: "Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ни једнога мртвога у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!" (из Васкршњих речи Св. Јована Златоустог које се читају после Васкршњег јутрења; уп. 1 Кор 15,55). На тај начин прихватање или неприхватање Христа и Хришћанства у суштини јесте прихватање или неприхватање вере у Христово Васкрсење, а то значи: прихватање или неприхватање вере у поновно сједињење душе и тела у Христу, у победу над смрћу, јер смрт и није ништа друго до раздвајање душе и тела, разарање њиховог јединства.

Христос је својим Васкрсењем разрушио смрт, њену власт над нама, њено безнађе и њену коначност. Христос обећава изобилно убризгавање новог живота, ново небо и земљу, радост свеопштег Васкрсења. То је смисао, то је бескрајна радост средишње и суштинске вероисповедне тврдње Символа Вepe Цркве Христове: "И који је Васкрсао у трећи дан по Писму." По Писму - то значи у сагласности са оним познавањем живота, са оним схватањем света и човека, душе и тела, духа и материје, живота и смрти које нам је богооткривено у Светом Писму. У тој тврдњи садржана је сва вера, сва љубав, сва нада Хришћанства.

Вазнесење

Вазнесење Исуса Христа
Вазнесење Исуса Христа

Вазнесење Господње се десило четрдесети дан после Васкрсења, када се Господ вазнео на Небо. У тих четрдесет дана иза свога Васкрсења, јављао се ученицима говорећи им о Царству Божијем, и пошто им је заповедио да се не удаљују од Јерусалима, него да чекају Светог Духа, извео је Господ своје ученике до Витиније, подигао своје руке и благословио их је, и благосиљајући их Вазнео се на Небо. Док су ученици са Горе Маслинске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију на небо, објавише им Анђели да ће Исус Христос који се од њих вазнео на Небо, на исти начин поново доћи, као што су Га видели да се вазноси на Небо (Дап. 1,1-12; Мк 16,12-19; Лк 24,50-52).

Вазнесење се у Светом Писму зове ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν Ίησου̃ Χριστου̃, или само α̉νάληψις, затим η̉μέρα α̉νάληψεως (Лк 9,51). Св. Григорије Ниски (395) каже да се овај празник у Кападокији звао η̉ ε̉πισωζομέμη (η̉μέρα), тј. Спасовдан, зато што се у тај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. На исти начин овај празник зове и Св. Јован Златоусти. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У црквенословенским текстовима овај празник се зове α̉νάληψις, тј. узеће. Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή - четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у том канону означава четрдесети дан иза Пасхе.

Вазнесење се првобитно није славило као посебни празник, него се славило заједно са Педесетницом. Зато ранији писци, све до IV века не спомињу овај празник. Најстарије беседе на овај празник можемо наћи код Св. Јована Златоустог (†405) и Св. Григорија Ниског. Апостолске установе указују на то да се седмица иза Васкрса славила као "достојанствен празник" и наставља овако: "Тада бројте од првог дана Господњег, 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране Моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових."

Тај дан Црква прославља са литијом, као што се то одувек радило у Јерусалиму, када се четрдесетог дана ишло у Витлејем у литији (слично у Цариграду и Антиохији). Тај излазак из Цркве је поводом Господњег извођења ученика на Маслинску Гору (Лк 24,50), тј. у правцу према Витинији.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net