Хришћанство

Jump to: navigation, search

ХРИШЋАНСТВО (грч: Χριστιανισμός); Не представља религију, како се то често може чути, него је - крај свих религија, настало у крилу старозаветног монотеизма: самим тим носи монотеистичку концепцију; јединствена верска заједница с посебном теолошком основом. Саму реч први је употребио Св. Игњатије Богоносац, у својим посланицама, за ознаку Христовог учења у односу на јудаизам, мада су следбенике Христа прозвали Хришћанима још у време Апостола, у Антиохији (Дап 11,26).

Историјске прилике

Распадом хеленистичких држава (у Египту, на Балкану и целом Медитерану), Римска империја имала је све предиспозиције (административне и војне) да наметне симбиозу народа, култова, философије, језика, као и календара на овим разнородним просторима. Огроман број политеистичких божанстава, у службеној римској религији, омогућавао је нужну толерантност према разним облицима источних култова. Али, укључивањем јеврејског народа у светски систем Римске империје (као провинција Јудеја), дошло је до супротстављања јеврејског искључивог монотеизма (месијански монотеизам), не само Риму него и свим видовима религија других народа. Управо на тим јеврејским монотеистичким традицијама (које су нудиле небеску правду) темељи се Хришћанство, које свога оснивача налази у Богочовеку Исусу Христу, Избавитељу, Месији, Спаситељу, објављеном још у пророштвима Јудаизма (Старог Завета).

Појава и основа Хришћанства

Наиме, после стварања човека, Бог је, како објављују старозаветне књиге, изашао из своје трансценденције и склопио савез с човеком (Стари Завет). Склапањем савеза с човеком, Бог је ступио у саму човекову историју (као историјски чинилац), у којој је врховни Божији (историјски) догађај - оваплоћење Господа Исуса Христа, а он представља како личну Божју присутност у историји, тако и у димензији човекове природе и човекове личности. То значи да је Хришћанство историјска појава, не само у том смислу што заузима одређено место у историји човечанства, него и у општем смислу: оно се збива у свету и даје људској историји садржај. Хришћанство гледа у човеку главни објекат Божијег стварања, коме је дата могућност да слободном вољом ступи у заједницу с Богом. Α то схватање везе човекове заједнице с Богом јесте оно што Хришћанству даје нарочити печат. Основни принцип те заједнице (како човека према Богу, тако и човека према човеку) јесте љубав, а циљ заједничког живота јесте Царство Божије које доноси спасење.

Смрт не представља крај постојања, већ прелаз у једну нову реалност, у вечни, општи живот, који води до апсолутног савршенства, или супротно, зависно од исхода вечног Суда. Α пошто Христос обухвата све, у првом реду човека, а преко њега и цео материјални свет, онда и историја света, због уласка вечнога у време, помоћу Хришћанства добија пуноћу важности. Значи, суштина Хришћанства, поред простог прихватања чињенице да је Христос Син Божији, поред принципа љубави, који је Христос својом смрћу и својим Васкрсењем остварио и учинио доступним људима, јесте и увиђање и признавање човекове потребе за спасењем, што подразумева човеково деловање у духу Христовог учења, као и верну припадност Хришћанству (Цркви Христовој).

Хришћанство није ни философија ни идеологија, већ лични сусрет с Исусом Христом, Сином Божијим. Оно своје догматско и морално учење узима из богонадахнутих извора: Светог Предања (писаног, усменог, монументалног) и Светог Писма. Свето Предање и Свето Писмо јесу земаљска димензија Исуса Христа, Његово откровење, доступно човековом разуму. Те свете књиге (писане пре и после Христове појаве) не треба схватити у њиховој противуречности, него у њиховом јединству, које не уклања њихову стварну разлику. Свето Предање и Свето Писмо јесу речи Божије, речи које имају свој врло стваран набој, у потпуности дат Цркви.

Хришћанство и грчка философија

У својој првобитној форми, која није признавала философију (највиша дужност човека није сазнање), Хришћанство је дошло у тесан додир с тадашњом грчком философијом, пре свега због одбране свога учења (апологетике), а касније због потребе мирења вере с науком. Сродство неких идеја које је од самог почетка Хришћанства постојало, дало је повода неким научницима да тврде да су философи позајмили своје учење из Светог Писма, док је за друге, Хришћанство било само "рђаво схваћен платонизам." Међутим, истина је следећа: извесно је да је међусобни утицај постојао, али је Хришћанство, убрзо после проглашења државном религијом (IV век), приступило оснивању сопственог система догматике. И док традиционална философија остаје верна старогрчком начину испитивања (све постаје по једној вечној физичкој и логичкој нужности), дотле Хришћанство потпуно усваја догматику старозаветног монотеизма, уз извесне елементе и допуне.

Старозаветни Бог је један, "Онај који јесте" (2 Мој 3,14), док је у Хришћанству од почетка укорењена вера у Божију тројичност, што значи да у јединственој и нераздељивој Божијој суштини постоје три лица: Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. Уз то, Бог је "Онај Који јесте и Који бјеше и Који долази" (Отк 1,8), чиме се потврђује вечност Његовог постојања и изражава кретање ка другим лицима, као најкарактеристичније обележје Његове личности. Бог је постао човек, и из превелике љубави према људима примио је на себе људску природу, да би је спасао од вечне пропасти (Јн 3,16). То догматско учење Хришћанства, у званичној Црквеној формули, изражено је у Символу Вере.

За разлику од светских религија и многих философских система у виђењу проблема стварања света, Хришћанство на Бога и свет гледа као на две стварности, међусобно различите, али које имају суштинско постојање. По хришћанском учењу, свет је створио Бог, директно, ни из чега, тј. Бог је извор из којег је произашло све, "јер је од њега и кроз њега и ради њега све" (Рм 11,36). Човек је круна Божијег стварања, једино биће створено по слици Божијој (1 Мој 1,27), спој између материјалног и духовног света. Осим овог (иконичног), у хришћанској антропологији постоји и органско сродство човека с Богом, које проистиче из хришћанског уверења да једино сродство пружа могућност човековог општења с Богом.

Моралне норме

Хришћански морал различито је интерпретиран од старијих и компликованијих етичких религиозних система, што је водило (код разних јереси) антагонизму између старозаветног и хришћанског морала. Али, етика Хришћанства је савршено јасна: оно у целини усваја старозаветни морал, али га и допуњује хришћанским моралом љубави, тј. усавршава га истичући у први план две Христове заповести као најважније (Мт 22,37-40), ο љубави према Богу и ο љубави према ближњем. Једном речи, Хришћанство је по својој етици религија апсолутне љубави, као што је по својој догматици религија искупљења, васкрсења и вечног живота.

Испочетка прогоњено Хришћанство, до израстања у државну религију, начинило је и суштинске измене у свим видовима деловања. Развој Тела Христовог - Цркве, по узору на развој човека, од бебе ка одраслој особи, од скромних молитвених састанака, у катакомбама и приватним кућама, израстао у сјај и раскош обредних церемонија, чиме хришћанство показује достојну репрезентативност своје суштине. Формирањем сложеног, мистичког литургијског живота, блеском и величином храмова (од којих су многи права ремекдела архитектуре, вајарства и сликарства), верницима из свих друштвених слојева и обавезном јавношћу, Хришћанство је заиста баштина добара и циљ људске тежње. Поред вере у Васкрсење (основ догматике), у Хришћанству је изражена љубав (основ хришћанске етике), уз доста богате символике и дубоке мистике.

Поређење

Хришћанство налазимо у скоро свим крајевима света, због својих универзалних вредности љубави и наде. Идентитет се најочигледније показује и доказује истицањем разлика, а те разлике у односу на јудејско и грчко-римско разумевање света су следеће:

  1. Јудаизам је религија изабраног народа и због тога не може бити универзална: Хришћанство доноси идеју ο љубави према сваком човеку, и самим тим, оно се не може везати за одређено племе или народ.
  2. Док је грчко-римски свет веровао да је судбина изнад људи и богова и да јој се не може умакнути, Хришћанство верује да је човек творац своје судбине, и да може да бира између два начина постојања - са или без Бога.
  3. Док су грчка философија и римско право нудили чисто рационална начела мишљења, Хришћанство нуди нерационалне вредности љубави, наде и вере као начине живљења.
  4. Хришћанство је (поред осталог) слобода, па је свака принуда унапред искључена, што значи да се моралне норме хришћанске вере разумеју као понуде, а верник је слободан да их прихвати или одбије.
  5. Моралне норме постоје да би се по њима живело, а не да би се ο њима мислило.
  6. Пошто је верник слободан да бира, увек постоји могућност да погреши у избору: ово, пак, нужно захтева мисао ο праштању и покајању.
  7. Право запрепашћење изазвало је рано Хришћанство својим социјалним учењем, тј. ставом да су сви људи браћа (без обзира на порекло, класу, расу, положај, пол, занимање, старост, итд.), у време када је сваки странац сматран варварином, када су робови сматрани животињама које говоре, када жене нису имале готово никаква права.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net