Цариградска Патријаршија

Jump to: navigation, search

ЦАРИГРАДСКА (ВАСЕЉЕНСКА) ПАТРИЈАРШИЈА (грч: Πατριαρχείο Κωνσταντινουπόλεως), једна од најстаријих установа византијске цивилизације која је постојала преко 1500 година. Ова Патријаршија апостолског порекла назива се још и Црква Константинопоља (данас Истанбул у Турској). Њен оснивач је Св. Апостол Андреј Првозвани, који је мисионарио у данашњим деловима јужне Русије и Балканског полуострва, а живот је завршио пострадавши у граду Патрасу на Пелопонезу. Почетком IV века, градић Византион на Босфору постао је престоница Римског царства и добио је име Константинопољ по своме оснивачу, цару Константину Великом (305-337). То је уједно и почетак Византијског царства или Византије.

Први векови

Цариградска црква
Цариградска црква

У IV веку, Црква на Истоку извојевала је победу над две јереси, аријанством и духоборством. Одржана су два Сабора од којих је један био у Цариграду (381), који је добио име Нови Рим, и по части је заузео место после старог Рима, а испред свих осталих апостолских катедри. Тај свештени поредак почасти и достојанства остао је у Православљу све до данас, са изузетком римске катедре, која је отпала од Цркве у XI веку. Тиме је Цариградска Патријаршија по части дошла на прво место. Поредак части је потврдио 3. канон Другог васељенског сабора, а исто је потврдио и 28. канон Халкидонског сабора (451). Исти канон даје духовну надлежност (јурисдикцију) Цариградској Патријаршији над црквама у Понту, Азији и Тракији. У историји Цариградске Патријаршије, било је покушаја да неки византијски цареви ову цркву потчине својој власти. Такве покушаје чинили су цареви Зеонон, Анастасије, Јустинијан, Ираклије, затим у време иконоборства, Лав III Исавријанац и његов син Константин Копроним. За разлику од њих, царица Ирина или царица Теодора, дале су предност цариградској цркви, да она сама у духу Црквеног Предања решава црквена питања без уплитања политичке, одн. световне власти.

Период IX до XIII века

Значајан период у историји Васељенске Патријаршије је време између 843. и 1204. године, од победе Православља над иконоборством, па до пада Цариграда под власт латинске јереси. Знаменита личност овог периода је Патријарх Фотије (858-867; 877-886), који је био велики познавалац грчке мисли и хришћанског богословља. Допринео је кодификацији канона издавањем Зборника са 14 наслова (Номоканон у 14 наслова), а вероватно и Епанагоге. У доба Патријарха Фотија, хришћанску веру примили су Словени захваљујући мисији Св. Кирила и Методија у Моравској, и мисији њихових ученика на Балкану. Посебна заслуга Патријарха Фотија је у томе што је један од првих цариградских Патријараха који је одлучно указао на застрањивања, тј. јереси у учењу и пракси које су се појавиле у цркви Рима. Посебно је оспоравао самовољно и једнострано мењање, тј. додатак у Никеоцариградском Символу Вере - филиокве (јерес која ремети односе Свете Тројице).

Пад римске цркве у јерес

Цариградски Патријарси су уживали велики углед у византијском свету. Храм Свете Софије (Свете Премудрости) био је вековима срце византијске културе и цивилизације, место где су вршена најсвечанија богослужења, где су крунисани цареви, примана изасланства страних народа и владара. Већ од XI века, Византија почиње постепено да слаби. Увећавале су се догматске и литургијске јереси у цркви у западној Европи: филиокве, азима (коришћење бесквасног хлеба у Евхаристији), изостављање епиклезе из Литургије и др. Нормани освајају јужну Италију која је припадала Цариграду у Црквеном погледу. Сва споменута разилажења са римском црквом резултовала су у формалном разлазу који се десио 1054. године. Папски изасланици су нашли одлучног противника у личности тадашњег Патријарха Михаила Керуларија. На олтар храма Свете Софије у Цариграду, вођа латинске јеретичке делегације, кардинал Хумберт, 16. јула 1054. године, положио је документ ο екскомуникацији Патријарха и његових присталица из Цркве (анатема). Локални Цариградски сабор одмах је узвратио поглавару римске јереси, такође екскомуникацијом, анатемом. Тако је римска црква пала у јерес, и у том жалосном стању налази се и данас.

Трагично јеретичко стање Рима, најбоље је показало своје лице током Четвртог крсташког рата, када су латински вандали (1204) срушили и опљачкали Цариград и Византију, уместо планираног похода са циљем ослобађања Свете земље од власти мухамеданаца. Створено је латинско јеретичко царство на челу са грофом Балдуином Фландирјским, а религијски вођа те наказе постао је Венецијанац Тома Морозини. Ова вештачка творевина трајала је 57 година, а срушио је византијски цар Михаило VIII Палеолог (1259-1282). Наком тога, јереси Римске цркве су се све више увећавале, али, успркос томе, и даље је било покушаја међусобног приближавања ка јединству, попут неуспелог сабора у Лиону (1274). Исту судбину је доживео и покушај унијаћења Православних у Ферари и Фиренци 1438-1439. године, у време Патријарха Јосифа V и цара Јована VIII Палеолога.

Период након пада Цариграда

Након пада Цариграда под власт Турака, почев од 1453. године, Васељенска Патријаршија постоји и живи у тешким околностима. Први Патријарх под Турцима био је Генадије Схоларис (1453-1456; 1458-1463). Турска власт је Васељенске Патријархе поставила да буду духовни поглавари свих Хришћана у Отоманском царству, без обзира на њихову народност (Грци, Срби, Бугари, Грузијци..). Поред тога, Васељенски Патријарх је на себе преузео неке прерогативе које су некада имали византијски цареви. Седиште Патријарха било је у храму Светих Апостола. Од 1599. године, седиште Патријарха је у цариградском предграђу Фанар (грч: Φανάρι). Међу најистакнутије Патријархе спада Патријарх Јеремија II и Кирило Лукарис. Јеремија (1536-1595) је био три пута Патријарх и хиротонисао је првог руског Патријарха Јова (1589) у Москви. Кирило Лукарис је своје образовање стекао на Западу, а основао је прву штампарију у Цариграду (1627). Оптуживан је да је отпао од Православља. Њему се приписује исповедање вере које се појавило у Женеви 1629. године, а које садржи доста калвинистичких догматских елемената. Ово исповедање убрзо је одбачено на Истоку. Кирило Лукарис је мученички пострадао, задављен је и бачен у море, а сахрањен је на оствру Халка (1638).

У XIX веку, Васељенска Патријаршија је доприносила ослобођењу хришћанских народа од Турака. Њен Патријарх Григорије V обешен је 1821. због помагања грчког устанка. Митрополит Евгеније Вулгарис (1806) основао је на Светој Гори половином XVIII века школу Атонијаду. Св. Никодим Светогорац (Агиорит) (1809), познат је као писац светоотачке богословске оријентације. Године 1844. на Халки је отворена Богословија. Нажалост, укинули су је Турци 1972. године. Грчко становништво у Турској у XX веку претрпело је у више наврата покољ и геноцид. Године 1920. у Цариграду је било око 100.000 Грка. После Другог светског рата и пораза Грка код Смирне 1922. године, настало је катастрофално стање. Грци из Мале Азије расељени су; после Лозанског уговора остао је само мали број Грка у Цариграду. Данас их је око 4.000.

Патријаршија данас

Седиште Васељенске Патријаршије је у Истанбулу. Патријарх има титулу: "Архиепископ Константинопоља - Новог Рима и васељенски Патријарх". Свети синод сачињавају Митрополити: Ефеса, Халкидона, Родопоља, Имвроса и Тенедоса, Кнежевских острва, Колоније, Перге, Дерка, Илиопоља и Тирона, Транупоља и Филаделфије, њих 12, и још 14 Митрополита. Због релативно малог броја верника, Васељенској Патријаршији припада острво Патмос (манастир Св. Јована Богослова из XI века), затим острво Крит у Грчкој (седиште у Ираклиону са осам Митрополија), Додеканиси (Дванаест острва), Архиепископија за Америку (седиште у Њујорку, Богословски факултет "Светог Крста" у Бруклину), Архиепископија за Аустралију, Архиепископија Тијатирска и Велике Британије. Васељенској Патријаршији у Америци и Европи припада шест украјинских Епархија и седам Епархија Руске цркве.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net