Црква

Jump to: navigation, search
Силазак Св. Огња, Црква Гроба Господњег, Јерусалим
Силазак Св. Огња, Црква Гроба Господњег, Јерусалим

ЦРКВА (грч. εκκλησία), Богом установљена заједница крштених и јединствених људских личности, уједињених вером у једнога Бога (Еф 4,5); Тело Христово коме је Он Глава (Еф 5,23; Кол 1,18). У свакодневној терминологији, реч црква, поред већ споменутих значења, употребљава се и за архитектонски објекат (зграда) у коме се врше богослужења - реч црква је грчког порекла - κυριακόν, буквално се преводи као "Господњи дом." Реч црква у српском језику има и другачије значење, које је такође изражено у грчком језику речју еклисија (εκκλησία). Етимолошки, еклисија потиче од грчког глагола έκκαλέω - сазивати, призивати, позивати. Тако, у најширем смислу, реч еклисија значи скуп, заједницу. У преводу Старог Завета на грчки језик, у Септуагинти, термин еклисија има религиозно значење, као сабрање народа Божијег, народа изабраног и призваног на служење Богу од самога Бога. Та реч не означава политичку, економску или неку другу заједницу, већ верску заједницу. Α везивање ове речи у Новом Завету за хришћанску општину показује да је она, од самог почетка, видела себе као Божанску установу, као хришћанску верску заједницу, позвану да огласи Божију вољу и испуни Божије дело.

Господ Исус Христос је оснивач своје Цркве, а ο томе сведоче његове речи: "Сазидаћу Цркву своју и врата паклена неће је надвладати." (Мт 16,18) Тиме је Цркви дата вечна намена, а и вечно јединство које происходи из јединства личности Њеног оснивача. Данашња Црква је органски наставак оне исте заједнице (еклисије) која је рођена приликом Силаска Духа Светог, на дан Педесетнице, у Јерусалиму. Она је директан наставак Цркве апостолског доба и у духу је формулације деветог члана Символа Вере: "Верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву."

Свако окупљање Цркве представља пројаву Цркве у времену и простору. Аналогно томе, из хришћанског учења ο друштву (Јн 1, 7; Мт 18, 20; Јн 14, 20; Еф 4, 6) следи да је и друштво саборни појам, тј. савез лица, духовно удружење (Црква је "духовни организам"). Идеал хришћанског друштва јесте Црква с њеним позивом: "... да расијану дјецу Божју сабере у једно," (Јн 11,52) и да оне "који су некад били далеко учини близу." (Еф 2,13) То обавезује све Хришћане да раде у том правцу, претпостављајући хришћанску љубав ономе што је Трећи васељенски сабор (431) осудио као "надменост световне власти над видом свештенодејства."

Небеска и земаљска Црква

Природна карактеристика Цркве је потпуно у складу са њеним Оснивачем, Исусом Христом. Она је у исто време и видљива и невидљива:

  1. Видљива: јер је њен оснивач, Исус Христос, оваплоћени Син Божији, који је примивши људско тело, постао видљив целокпуном човечанству; јер користи видљива средства спасења; јер има видљиву апостолску јерархију
  2. Невидљива: јер се изграђује невидљивом божанском силом Духа Светог (1 Кор 12,13); јер је невидљива благодат спасења, божанска и човечанска (јер је синергизам божанског и човечанског елемента)

Ове наведене карактеристике су претпоставка за разумевање Цркве која је у исто време и небеска и земаљска. Говорећи ο избављењу људског рода у Христу, Св. Павле каже да је остварен предвечни план Свете Тројице, као израз Божије благонаклоности и воље "да у Христу поново сједини све што је на небесима и на земљи." (Еф 1,10) Црквени песник, када каже да је Христос дошао на земљу "собрати расточенаја" (Канон глас други, Недеља на јутрењу, песма 9), управо мисли на ове речи Св. Павла, тј. Христос је дошао на земљу да састави анђелски небески и људски земаљски свет. Тај план остварен је у богочовечанском телу Цркве, која је "пуноћа Онога који се испуњава у свему" (Еф 1, 23). Другим речима, Црква је небеска (невидљива) и земаљска (видљива) зато што је сачињавају не само небески Анђели и душе оних покојника који су "добар рат ратовали, трку завршили, вјеру одржали" (2 Тим 4,7) и које чека "вијенац правде" (2 Тим 4,8), него и живи људи на земљи, верни и побожни. Према томе, и небеска и земаљска Црква сачињавају тајанствено тело, а Христос је глава вечно живом организму Цркве (Еф 5,23; Кол 1,18). Састав и спој небеске и земаљске Цркве описан је у (Јевр 12,22-24).

Црква и држава

Држава је организација која има свој владајући апарат и свој устав, који је дужан да поштује сваки онај ко живи у држави. На другој страни, чланство у Цркви почива искључиво на слободи воље сваког члана, тј. Црква одувек истиче своја два главна принципа: 1) право, 2) духовну слободу.

Од првих дана Црква је имала да одреди свој однос према држави. И сам Христос имао је да га реши у извесном смислу. Црква је гоњена од стране римске империје као новина која штети интересима империје од првог дана, не само као нови религиозни култ (то није било главно), него као нова интерпретација живота, која се сукобљава са принципима империје у питању суверености империје, јер је култ императора био симбол лојалности империји. Црква је хтела да унесе једну нову идеју, један нов принцип - принцип аутономне личности, која је за себе тражила право слобода у решавању интимних, духовних питања живота.

Миланским едиктом (313) прокламована је слобода не само хришћанске него и свих других религија. Хришћанство је ускоро проглашено за државну религију (323), а Црква је била призната као институција јавног права, тј. никла је државна Црква. Цареви су у споразуму с Црквом сазивали Саборе, сносили материјалне трошкове њиховог одржавања, учествовали на саборима, потврђивали одлуке Сабора и проглашавали их опште обавезним за целу империју. Колико је цар могао утицати на рад Цркве, зависило је највише од ње саме, па су тако у међусобном односу Цркве и државе постојала два, крајње неприродна стања: цезаропапизам (владар је врховна власт и у Цркви и у држави) и патријархизам или папоцезаризам (духовни поглавар је врховна власт и у Цркви и у држави). Најнормалнији је средњи став, по коме постоје две власти: Црквена и државна, што је највероватније инспирисало цара Јустинијана II (527-565) да 535. год. формулише "теорију симфоније." У својој историји Црква се понекад и сукобљавала с државом. Поред тога, постојао је и неизбежан утицај државе на Цркву, нарочито у погледу њеног устројства (императору је подударан патријарх, Синоду Сенат). Али, када је постојала добра сарадња између Цркве и државе, између Патријарха и цара, није било нереда и држава је напредовала. То говори да су Црква и држава упућене једна на другу, а њихов међусобни однос представља се обично у облику два круга, који се међусобно секу и тако разликују три засебне области: црквену, државну и заједничку.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net