Од првог Баптисте до првог века

Јуна месеца 1986. године, присуствовао сам Конвенцији јужних Баптиста као изасланик своје матичне цркве. Температура у Атланти (амричка држава Џорџија) је била висока, али ни близу толико висока као температура унутар Светског конгресног центра где је умерена струја Баптиста покушавала да спречи фундаменталистичку струју да преузме Конвенцију. И док сам седео тамо, постајао сам све убеђенији да Јужни Баптисти треба да се реформишу. Замишљао сам како би неки нови Мартин Лутер требао да прикуца тезу са 95 поглавља на предња врата Прве баптистичке цркве у Даласу, Тексас, и тако означи повратак Баптиста својим духовним коренима негде у радикалним круговима прве Реформације средњег века.

Следећег августа сам се преселио у Wake Forest, Северна Каролина, и почео са научним радом на семинару Југоисточних Баптиста – теолога. Неће проћи ни две године од мог поменутог присуства на Конвенцији Баптиста, а ја ћу постати члан историјске Православне Цркве и започећу са припремама за похађање Православне богословије Светог Владимира у Њујорку. Шта се десило? Како је могуће за једног Јужног Баптисту да заврши у литургијској и хијерархијској Цркви, која је толико страна мом јужњачком – америчком етосу?

Сећам се тих догађаја, не због тога што је моја прича посебна или важна, него због важних детаља који су повезани са мојим преласком. Ти детаљи нису неки неважни теолошки детаљи. У крајњој анализи, имају везе са оним што некога чини верним следбеником Бога Исуса Христа. "Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима." (Мат 7,21). Мој прелазак је био под утицајем многих људи, и Протестаната и Православних, чије духовно јединство је било зрак светлости који ме је водио. Свима њима дугујем велику захвалност, и надам се да би овај чланак могао помоћи да пронађу Истину.

Што год да је истинито, добро и прелепо у Евангелистичком Протестантизму, има свој извор у историјској Православној Вери. Хиљаду година пре Мартина Лутера, хиљаду и четири стотине година пре оснивања Конвенције јужних Баптиста, Свети Оци Православне Цркве су се изборили и дефинисали сва најважнија доктринарна питања везана за хришћанску веру. Када год Евангелистички Протестанти говоре о вери у Свето Тројство и Светост Христа, јединородном Сину Божијем, они несвесно приступају Православној Вери. Ово је позив свим Евангелистичким Протестантима да се врате својим историјским коренима.

Док сам похађао Tennessee Temple University у граду Chattanooga, држава Тенеси, пришао ми је један студент и питао ме да ли сам ја спасен (Баптисти верују у спасење још за живота на земљи и онај ко је једном спасен, не може више да изгуби спасење). Иако сам имао залеђину у цркви Јужних Баптиста целог свог живота, питање ме изненадило, како због своје директности, тако и због чињенице да ме то питао неко кога нисам познавао. Иако сам био Евангелиста до сржи, нисам се осећао лагодно, суочен са овако јасним и непосредним евангелизмом. Одговорио сам да сам крштен, и изгледало је да је мој одговор задовољио тог студента. И то је било добро за мене, јер да је наставио да ме испитује о тачном датуму мог "спасења", не бих био у могућности да му одговорим.

Од како знам за себе био сам верник, и одувек сам живео животом једног Хришћанина. Зато за мене ни не постоји тај моменат конверзије из невере и мрака, у веру у Христа и Његову светлост. Део мене се одувек одупирао том јавном догађају као да је једина препрека између мене и разјапљених раља Пакла, била управо та молитва пастора при самом чину крштења. Нисам се слагао са оним што сам називао "култом тренутне конверзије". То је издаја самог Светог Писма тврдити да се спасење може свести на једну и вечну одлуку прихватања Исуса Христа као Бога и Спаситеља. Потреба за тим моментом и одлуком која мења живот је била утиснута у моју главу почевши од веронауке, па све до годишњих састанака младих Евангелиста и Конференција.

Такође је важно напоменути да по баптистичкој теологији, крштење није Света Тајна, то није умирање у греху и поновно рађање у Христу, то није започињање живота у Христу. По њима, то је само ритуал јавне објаве веровања у Христа. Крштење по њима нема никаквог ефекта. Једино што је важно јесте вера. Тако да није ни чудо што се не сећам крштења као момента који је променио мој живот. Веровао сам у Христа како пре мог крштења, тако и после њега. У средњој школи сам почео да узимам активно учешће у животу цркве, укључујући и улоге "пастора" у време омладинских недеља. Иако се нисам никада јавно изјашњавао о одласку у црквене пасторе, већ тада сам на неки начин био обележен. Сви су једноставно мислили да сам предодређен за велике ствари... а и ја сам слично мислио.

Запослени у мојој цркви су ме преложили да додатно подучавам у једној мањој, локалној цркви. За време боравка у средњој школи а и касније на универзитету, проповедао сам у омањим црквама изван урбаних средина које су биле пријатељске и подржавале су "младог проповедника", како сам себе називао. Испочетка ме узнемиравала чињеница да успех службе и проповеди лежи искључиво на мојим плећима, јер је у многим руралним црквама, недељна служба сматрана за "проповедну службу". Такође сам био свестан велике одговорности везане за проповедање Божијих речи. Баптисти не верују у Свете Тајне, али разумеју тајновитост Божјих речи. А ја као за инат, никада нисам знао шта да проповедам. Нисам имао никакав план или црквени календар који би ми помогао и водио ме. Окупљени су били у потпуној немилости мојих укуса. Много пута сам се молио Богу да ми пошаље поруку у моје срце, о чему да проповедам, и много пута сам нешто састављао у задњи минут. Такође нисам имао јасну линију која би ми говорила докле моје проповеди могу да иду. Све што сам имао је било доста добро разумевање шта има пролаз а шта не у цркви Баптиста, и то ми је помагало да не кажем нешто што би било контроверзно. Све више ми је постајало јасно да окупљени нису слушали Божје речи, него Божје речи по мом схватању.

Једне недеље сам држао проповед у цркви у Сверној Каролини. Док сам седео на подијуму испред окупљеног народа, чекајући да почнемо, сећам се да сам се запитао да ли желим да остатак живота проведем проповедајући у баптистичким црквама. Одговор је био лак и коначан: “Не”. Не да се нисам осећао позван да даље проповедам, нити ми је то било досадило, него ми је сметао општи концепт протестантских цркава. A. W. Tozer је Божју службу једном приликом назвао “драгуљ који недостаје Евангелистичким Протестантима.” Жудео сам да служим Бога који је био већи од мене, Бога који не може да се ограничи говорима или хорским песмама Bill Gaither-а. Жудео сам за службом Богу који седи на трону окружен херувимима. Нисам желео да будем звезда представе.

У мојим задњим годинама у школи, дошао сам у контакт са групом студената који су нагињали Каризматизму, а који су се често појављивали у хришћанској кафе мисији (место окупљања где се “уз кафу” слуша богослужење). Ту сам био изложен врсти спонтаног неформализма у богослужењу, које је личило на одређену форму Литургије. Иако сам био свестан њиховог нагињања Пентекосталцима, радо сам им се придружио, привучен чињеницом да сам срео још младих људи који су желели да истински следе Христа. Међутим, читава поставка је била хаотична. Свако је имао своје властито виђење и нико није ни размишљао о историјском начину Божије службе. Једино што су желели било је да “удовоље Богу”. Са ретким изузецима, духовност на тим местима и музика која је тамо свирана била је уметна и емоционално манипулативна. Засигурно, сви су били искрени и било је довољно енергије у тој омладини да се произведе много дима, али се на ту ватру није могло огрејати. На крају, Исус никада није рекао: “Искреност ће те ослободити.” У време када сам дипломирао на универзитету, полета је нестало и ја сам престао да слушам савремену хришћанску музику, обележје служби тих “кафе кућа.”

Природно је да млади људи желе да изразе своју веру кроз обележја своје културе. Самим тим није изненађујуће да такво изражавање вере често изгледа веома извештачено. Оно што је узнемиравајуће је да ти исти људи никада не покушавају да превазиђу те плитке, сентименталне и емоционално манипулативне изразе вере. Постоји тренд у многим евангелистичким црквама да се уведу бољи хорови и да се промени традиционална протестантска химнографија (певање химни). Али, у Протестантизму је писано и да поштовање Богу треба да буде на основу чврстих доктрина и манипулисања емоцијама, уместо да се то обезбеди путем отварања срца према Богу.

У време када сам завршавао средњу школу, битка око Конвенције јужних Баптиста је већ почела. Та битка је била прави “свети рат” у коме су се Фундаменталисти припремали за коначну победу. Ти Фундаменталисти су били узнемирени још од шездесетих година двадестеог века са појавом либерализма на универзитетима и семинарима Јужних Баптиста. Теолошки говорећи, ја лично сам био ближи Фундаменталистима него њиховим противницима. Али, моје схватање је било да је баптистичка слобода угрожена покушајем да се постигне да сви размишљају на исти начин. Неки од вођа фундаменталистичке групе су усвојили принцип “циљ оправдава средство” у својим политичким наступима. Све што сам ја као Јужни Баптиста заступао, незавсиност индивидуланог верника, апсолутна независност сваке локалне цркве, одвајање цркве од државе, било је угрожено. Неколико уважених конзервативаца се супроставило преузимању Конвенције од стране Фундаменталиста, управо због тих разлога. На неки начин, та борба је постојала у Протестантизму од почетака Реформације. На једној страни је обавеза да се следи историјско и библијско Хришћанство, а на другој страни индивидуалистички теолошки принцип. Тај “свети рат” је био само задње поглавље старе борбе између доктринарног конзервативизма и слободне цркве. Пошто нисам од оних који мирно ћуте и седе са стране, искористио сам Турнеју младих говорника, спонзорисану од стране Конвенције Баптиста Тенесија, као платформу на којој сам раскринкао покушај преузимања Конвенције од стране Фундаменталиста, и подстицао Баптисте да бране своју слободу вере. То је била дефинитивна победа и на крају сам одржао говор испред повеће групе окупљених у Северној Каролини.

Када погледам уназад на моју прошлост као Јужног Баптисте, могу само да се смејем својој младости и свом прихватању баптистичке верзије општег свештенства у коме је сваки верник уједно и свештеник. Проћи ће још неколико година после тих догађаја пре него почнем да преиспитавам ту своју баптистичку прошлост. Моје тадашње веровање је било да је жила куцавица постојања деноминација заправо апсолутна слобода верника. Наше баптистичко схватање је било да свако треба да приступи Библији индивидуално и да је тумачи на индивидуалној основи. Очигледно нисам узимао у обзир цитат Библије: "И ово прво знајте да ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу." (2 Пет. 1,20) У своју одбрану могу да кажем да у то време нисам имао довољно знања о томе како је Свето Писмо написано и како је канонизовано. Све што сам знао, било је састваљено од делића које сам сазнао од других или из протестантских књига.

Нисам схватао у то време да је Библија коју сам држао у руци постала мој идол ког сам ја контролисао. Безгрешна Истина Библије се може сазнати само ако је тумач безгрешан, и ту се користи докрина Баптиста о “способности душе”. Као индивидуа, ја сам тумачио Библију и одлучивао шта Библија говори а шта не. Средњевековна Реформација није победила Папизам и његове претензије. Она је само демократизовала тај Папизам и од сваког верника је направила Папу. Тако сам и ја сам, као осамнаестогодишњи младић, био догмата и заговорник самосталног тумачења Светог Писма. Нисам ни био свестан да сам “пуцао у пролазу” на историјску Цркву када сам заговарао формулу: “Наше наследство и концепт је да је сваки верик слободан да истражује самостално тајне садржане у Божијим речима, и не треба да буде ограничено безначајним Символима Вере и правилима појединих деноминација.” Ништа нисам знао о историји Цркве када су у питању Символи Вере, и када и како су написани и прихваћени. Све што сам знао, било је да идеја Символа Вере није била баптистичка, и да је према томе – погрешна. Наравно, нисам ни био свестан да сам усвојио нови Символ Вере – “не Символ Вере него Христ”. Данас, моје схватање је, да је Символ Вере безначајан само онда када је вера оног који изговара Символ Вере постала толико приватна и одвојена од саборног Тела Божјег да дотични не осећа никакво унутрашње промене у том моменту. У том случају, није Символ Вере тај који је безначајан, него сама вера тог појединца. На крају, ипак је најважније питање везано, не за искреност моје вере или на јачину којом је држим, него за то да ли је моја вера Христова вера и вера Његове Цркве.

У августу 1982. године сам се уписао на Carson-Newman College, Jefferson City, Tennessee један од три универзитета у власништву Конвенције Баптиста Тенесија. Из универзитета сам изашао са истим односом према Христу као и пре универзитета, и чак са појачаним осећајем да се треба истрајати у баптистичкој традицији. Размишљао сам много систематичније, и то ћу касније искористити да аналитички приступим проучавању протестантских принципа које сам толико ревносно држао. Још увек сам био Јужни Баптиста, али сам био довољно образован што ме чинило опасним. Два професора су на мене извршила нарочит утицај и на развој мојих интелектуалних способности. Don Olive и Paul Brewer, који су предавали философију. Логика и интерес за лингвистичку анализу су примењивани на све теме тих студија, и професори су били у стању да на тај начин разголите било коју тврдњу или доказ. А и нас су учили свему томе, и поред тога, учили су нас на који начин да размишљамо, радије него шта да мислимо. Мене лично су научили да ништа не прихватам “здраво за готово”. Једна од ствари коју сам ипак прихватио без доказа били су основни принципи Протестантизма које сам тако ревносно бранио у средњој школи. Једноставно, нисам употребио своје аналитичке способности на своју властиту веру. Усвојио сам потпуну независност сваког човека, и неодвојиво право да тумаче Библију сами за себе. Тек са поласком на семинар Југоисточних Баптиста – теолога, почео сам да користим критичку анализу на моју властиту веру и открио да је моја вера изграђена на темељима од песка. Овакав критички приступ не би био могућ без утицаја поменутих професора философије.

Слушао сам само два предмета код професора Paul Brewer-а, али један од њих, “Увод у систематску теологију” је био најузбудљивији на целом ниверзитету. Професор је натерао студенте да схвате озбиљно историјски развој Хришћанства. Чак нас је изделио на мање групе, и свакој групи доделио да изучавају по један од Васељенских Сабора. Оно што ме нарочито привлачило било је његово виђење Баптиста у контексту историје Хришћанства. У покушају да то виђење предочи мало дебљим лобањама удесно настројених и оријентисаних ученика, да Баптисти имају своје корене у радикалним Реформаторима, професор је нацртао дијаграм на табли цртајући спектар хришћанских учења. На крајње десној страни био је Римокатолицизам, у средини су биле главне струје Протестантизма, а на левој страни су били Баптисти. Све време сам био у праву, Фундаменталисти нису били прави Баптисти. Јер, Баптисти верују у слободну вољу, “способност душе”, и уопштено, у све добре ствари. Био сам узбуђен и мотивисан. Био сам радикални Хришћанин.

Неколико година касније, у сред “светог рата”, размотрио сам своју позицију у односу на цркву, и тражио себе на поментом дијаграму професора са универзитета. Овог пута нисам себе видео на страни радикалних Хришћана, него као некога на грани потпуно изван дијаграма. Изненада сам се запитао, како сам уопште доспео у ту позицију? Нисам више желео “хришћанство по мојој мери”, и било ми је доста индивидуализма које је претпостављало да се Хришћанство мора изнова проналазити са сваком новом генерацијом Протестаната. Желео сам “веру једанпут предану светима” (Јуда 1,3). Желео сам веру Апостола, пророка, великомученика, исповедника, аскета... Укратко, желео сам веру Цркве коју је Христос установио и основао, желео сам “стуб и тврђаву истине.” (1 Тим. 3,15)

Био сам свестан чињеница које ће одиграти главну улогу у мом преласку у Православље. Теолошки, још увек сам био конзервативнији од многих мојих професора. Иако сам делио са њима главне претпоставке, нисам увек изводио исте закључке као и они. У то време то није представљало проблем, али касније се показало да мој приступ конзервативном доктринама и индивидуалистички метод нису у хармонији. Веровао сам у Свету Тројицу и Оваплоћење (Инкарнацију), и имао конзервативан приступ Библији, али нисам знао “зашто”. Моја вера није имала темеље, изузев да је све било базирано на мојим властитим убеђењима. Тек када сам открио Свето Предање Православне Цркве, моја вера је пронашла плодно тло у коме је могла да пусти корене. Сада, ја исповедам не само своје властито, лично убеђење, него и веру Православну, веру која је успоставила васељену.

У августу 1986. године, још увек под утисцима Конвенције јужних Баптиста одржаној у јуну месецу, уписао сам се на поменути семинар. Од шест семинара Јужних Баптиста, Југоисточни је био на гласу да је најближе држању свих традиционалних баптистичких принципа. Знао сам да су Фундаменталисти намеравали да преузму семинар, али нисам знао колико су били близу да то и постигну. Селидба у Wake Forest је деловала као повратак кући, јер су оба огранка моје фамилије била из Северне Каролине и имао сам рођаке у тој регији. Све је изгледало у реду изузев једне ствари. Мрзео сам семинар и досађивао сам се до бесвести. Био сам убеђен да ме сам Господ довео на тај семинар и да та моја патња на семинару неће бити узалудна. Стрпљиво сам издржавао бодрећи сам себе да постоје разлози за то. У међувремену, упознавао сам Православље преко јако добро опремљене школске библиотеке. Посебно сам се интересовао за Литургије, желећи да проширим своје видике у области о којој Баптисти скоро ништа нису знали.

Ствари су се кретале брзином пужа, све док једног дана нисам осетио квргу на задњој страни моје десне ноге. Рендгенско снимање је открило тумор величине моје песнице, и послат сам код ортопедског хирурга на преглед. На скупу моје фамилије сам се шалио да уколико крене наопако, ја ћу да будем први једноноги Евангелиста. Тумор ми је уклоњен у Nashville-у, и срећа је била да је то урађено на време јер би касније то било много теже. Тестови су показали да није био малиган, и рана ми је брзо зарасла. Након пар дана проведених у болници, вратио сам се кући са обе ноге. И док је моја нога зарастала, мој ум је непрестано лутао. У то време сам постајао све незадовољнији са Евангелистичким Протестантизмом, у најмању руку барем са његовом вањском манифестацијом. Знао сам довољно о Православном богослужењу и духовности, довољно да би постао незадовољан са уобичајеном недељном службом у цркви Баптиста. Како задржати на фарми дечака који је био у Паризу? Са друге стране, моја теологија није била промењена. Привлачило ме литургијско богослужење, али сам и даље усвајао исте теолошке претпоставке које сам одувек имао.

Док сам се опорављао, замишљао сам како оснивам своју властиту цркву која ће бити баптистичка са теолошког становишта, и евангелистичка у вањском изгледу (изузев доктрине “једном спасен – заувек спасен“), и у исто време литургијска. Мој Евангелизам ће бити блажи и нежнији. Било ми је јасно да таква црква неће задовољити свакога. Они којима литургијско богослужење не одговара, биће упућени у неке друге цркве, где ће њихови захтеви бити испуњени. У мом теолошком свету било је места за све оне чија теологија није била превише лево оријентисана. Мој план је имао само једну фаталну грешку: Нисам имао нити једну теолошку основу за такво нешто. То је била само моја реакција на моје личне укусе. У одређеном моменту (не сећам се тачно кад), купио сам књигу Robert Webber-а, Evangelicals on the Canterbury Trail. Као што то и наслов указује, писац је написао ту књигу као би објаснио због чега су Евангелистички Протестанти заинтересовани за литургијеске цркве. Књига је одлично одсликавала моју тренутну ситуацију. У књизи се налази и прича о професору евангелистичког колеџа и шест других који су пришли Православној Цркви, у потрази за Божијим Тајнама, богослужењем и везама са историјом. Књига је била веома подстицајна због исповести које је садржавала и које су и рекле да нисам био усамљен, да су и други на сличан начин били у потрази за Истином.

Са друге стране, књига је била и поприлично уметна. Писац је описивао своје разумевање естетике богослужења, никада се не дотичући питања суштине и садржаја тог богослужења. Надугачко је писано о историјској повезаности са духовним прецима као што су Свети Оци ране Цркве, али никада се није споменуло да је теологија Протестаната различита од теологије тих Отаца. У књизи је све остало на нивоу личног мишљења. Бољи назив за у књигу био би: “Шта се неким Евангелистичким Протестантима свиђа у литургијској цркви.” Писац је у уводој речи књиге јасно ставио до знања да он нема намеру да било кога конвертује у Православље, него да једноставно објашњава феномен који може да помогне неким Хришћанима.

Неколико недеља после операције на нози, вратио сам се у Wake Forest, прекасно да би се пријавио за пролетњи семестар. Искористио сам то своје слободно време како би што више читао о Црквеној историји, богослужењу и духовности. Тај семестар и то лето сам прочитао више књига него у претходне три године средње школе и четири године универзитета заједно. Та операција на нози је заиста била Божије дело! Међу тим књигама била је и књига The Vindication of Tradition, написана руком историчара Yale универзитета, Jaroslav Pelikan-а. У њој је писац објаснио разлику између интелектуалног проналажења предања и егзистенцијалног обнављања предања. Другим речима казано, постоји огромна разлика између тога како је нешто изгледало раније и тврдње да неко то поседује. Пронашао сам историју Цркве, мудрост Отаца, Литургију, али још нисам похватао све конце и везе између поменитух делића.

У ствари, имао сам додатак на Pelikan-ову формулу о додатној разлици која се може повући. Постоји велика разлика између поседовања предања и поседовања од стране предања. Био сам у складу са историјском Црквом и Литургијама како би ми помогли у разумевању Хришћанства, али сам још увек ја био тај који сам хтео све то да контролишем. У правом протестантском маниру, ја сам био тај који пресуђује шта је прихватљиво а шта не у том мом “хришћанству”. Био сам спреман да прихватим историјску Цркву, али је још увек требало да прихватим чињеницу да она мора мене да поседује. Биће потребно још много читања и још више молитви пре него што успем да прихватим историјску Цркву онакву каква јесте, и да будем обликован по њој. Од свих тих књига које сам прочитао, писања свештеника John Meyendorff-а, вође богословије Светог Владимира, су ми највише помогла. Књиге попут Living Tradition и Catholicity and the Church, су ми помогле да разумем да Свето Предање Цркве није само историјски континуитет коренитости Цркве. То је свеобухватност Црквеног живота који је свет, и у коме је садржана њена света мисија. Предање је, по речима Владимира Лоског: “Живот Светог Духа унутар Цркве.”

Постепено сам прихватио чињеницу да је Свето Предање почело да се “уплиће” у мој свакодневни живот баш као и сама Јеванђеља, јер Предање није ништа друго доли Јеванђеље проживљено кроз историју. Није на мени да доносим суд о апостолском Предању и доносим одлуке како и да ли да га уврстим у моје властито предање. Уместо тога, Свето Предање доноси суд о мени и позива ме да учествујем у том добру које је предано Хришћанима. Коначно сам почињао да разумевам речи Светог Апостола Павла Солуњанима које никада раније нисам проповедао у баптистичкој цркви: “Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом.” (2 Сол. 2,15). Истог пролећа, група од око 2000 Евангелистичких Хришћана из свих делова земље су примљени у Православну Цркву под управом Патријарха Антиохије. Прочитао сам кратку причу о тој групи “Евангелистичких Православаца” у часопису Christianity Today, али нисам имао никакве детаљније информације о њима. Тек на почетку 1987. године сам ступио у контакт са њима.

Једне вечери, док сам се опорављао у Тенесију, молио сам Бога да ми укаже на пут и шта ми је чинити. Следећег јутра, на насловној страни новина Nashville Tennessean је био чланак о бившем баптистичком министру који је прешао на Православље и постао свештеник. Била је и слика Gordon Walker-a, бившег директора кампуса Crusade for Christ рукоположеног од стране Митрополита Филипа из Антиохијске Епархије. Он и његова комуна из града Franklin су званично били примљени у Православну Цркву. Тај чланак ми је обезбедио контакт са другим Евангелистима који су трагали за нечим више у њиховим хришћанским животима и окренули се према историјском Православљу. Отац Peter Gillquist, вођа ове групе је недавно описао пут те групе од независног и слободног Евангелистичког Протестантизма до пуноће апостолске вере у Православној Цркви. Када су били упитани зашто су прешли тај дуги и понекад срцепарајући пут, он је одговорио: “Промена у нама се десила оног момента када смо престали са покушајима да судимо и вреднујемо Црквену историју, и уместо тога, позвали Црквену иторију да суди и вреднује нас... Уместо да се питамо да ли су хришћански оци попут Св. Аугустина Блаженог, Св. Атанасија или Св. Јована Златоустог у нашој цркви, почели смо да се питамо да ли смо ми у њиховој Цркви!”

У пролеће 1987. године још увек нисам био стигао до те тачке - преласка, али захваљујући Божјој неогрениченој благодати и стрпљењу, кретао сам се у том правцу. Моје непрестано проучавање и религијско-политичка ситуација на семинару ме терала да почнем са изучавањем корена моје вере и да озбиљно размотрим тврдње Православне Цркве. Једна од књига која је извршила снажан утицај на моје духовно превирање је била књига Браћа Карамазови од Фјодора Достојевског. То је новела о људима који се боре у животу, са сумњама, уз Бога и са смрћу. Живот самог Достојевског није био лагодан, и његове патње као и радосни моменти су видљиви на свакој страни књиге. У тој књизи сам открио Православље, не као систем одређених веровања или религиозних претпоставки, него као крв и зној, живот и смрт. Посебно ме импресионисала духовнот једне од личности у књизи, Оца Зосима, који је стварно живео међу монасима у Русији 19. века. Велика радост ме обузела док сам читао део књиге где Отац Зосим описује свој живот. Љубав! Са Богом као центром! Ту је описана визија живота онако како је то Бог желео да буде свима нама.

Без двоумљења, најважнија књига која је извршила утицај на мој прелазак на Свето Православље била је књига од Јована Зизијуласа, Being as Communion. То је вероватно једна од најтежих књига које сам икада прочитао. Морао сам да прочитам уводни део три пута пре него сам уопште и почео да га разумевам. И како сам почињао да схватам о чему је Зизијулас говорио, схватио сам да уколико је он био макар и делимично у праву, ја више не могу да останем Протестант. Укратко, Зизијулас ми је предочио, по први пут, Свету Тројицу по чијем обличју сам и ја сам био створен. Иако Баптисти верују у Свету Тројицу, када се погледа мало дубље у то њихово веровање, оно није ништа више сем пуког мицања уснама док се изговара. Света Тројица се ретко спомињу у баптистичким црквама, само приликом крштења, и немају апсолутно никаквог утицаја на црквено уређење, или на који начин Баптисти виде себе као личности које су створене по обличју Божијем. У коначној анализи, за Баптисте су Света Тројица само решење за теолошки проблем: “Како Исус може да буде у исто време и Бог, а и да је различит од Оца?” Доктрина Свете Тројице како је Баптисти разумеју, нема у себи никакав позитивни садржај. Уколико би се уклонили рефери на Свету Тројицу из баптистичких химни и књига, само неколицина би то приметила.

Оно што сам ја научио од Зизијуласа је, да је моје биће као и биће Цркве повезано са Божјим бићем, али не само на чињеници да Бог постоји и да ја своје постојање захваљујем Њему. Уместо тога, моје биће је повезано са самим начином на који Бог постоји, са Његовим начином потојања. По први пут сам прочитао да Бог није индивидуа. Постојање Бога није због тога што је Он потребно биће, него због тога што Он исходи свог Сина, и што издише око себе Светог Духа у непрекидној заједници апсолутне љубави и давања. Рећи да је Бог љубав (1 Јован 4,16) не значи описивати карактеристику Бога, него дефинисати Његово биће, то је признање да је Он Отац који постоји као потпуни дар према Своме Сину и Духу Светоме.

Закључак који следи на основу протестантског разумевања Бога је да човек као индивидуа, онтолошки не може да постоји. Индивидуализам је негирање бића чији садржај је љубав. По први пут у мом животу, сами темељи моје евангелистике вере су били пољуљани. Испочетка нисам био задовољан са евангелистичким богослужењима и трагао сам за историјским Хришћанством, али ово је било потпуно другачије. Сада је моје разумевање Бога и самог мене почело да се урушава. На фројдовски начин, ја сам узео своју индивидуалистичку природу, придодао јој одређене узвишене атрибуте, и тако формирано ново биће прогласио Богом. То је била моја конструкција Божијег бића. А сада, када ми се прави Бог, Света Тројица, открио и уништио моју погрешну конструкцију, нисам ни сузу пролио. Моја душа је добила крила, јер је по први пут у мом животу Хришћанство постало смислено, не интелектуално, него егзистенцијално.

Знао сам да је Бог направио човека да учествује у вечности и да је човек пао оног момента када је показао непослушност Богу. Бог онда шаље свог Сина да исправи оно што је човек урадио, и укаже на начин како човек може да живи са пуноћом и једним смисленим животом. Али, зашто је Крст био неопходан? Да ли је Божја намера да пошаље милијарде душа у Пакао само због тога што нису прихватиле Његовог Сина као свог личног Спаситеља? Да ли је цели процес стварања вредан свих тих душа које ће провести вечност у мукама, тако да би друге могле имати вечни живот? Цели свој живот сам учен да је грех “мрља на људској савести” и да ништа друго сем крви не може да ме “очисти” јер постоји “сила у крви.” И ништа нисам требао да радим јер је Христос “отплатио све”, и једино што је било потребно је “да Му верујем”, и да ћу “једног лепог јутра” бити “узет на Небо.” Знао сам све то али је било и неких питања која су узнемиравала моју веру. Када сам мало завирио испод, чинило ми се да Адамов грех није заслуживао такву казну. Другим речима казано, Пакао није имао никакву сврху, а Небо је изгледало као поприлично досадно место.

Проблем је био у томе што у мојој протестантској теологији, грех, праведност, Небо и Пакао су били потпуно неповезани са мојим бићем. Грех је био мрља на мом рачуну коју је Исусова Крв спрала (уколико сам то признавао), праведност је нешто што је Бог ставио на мој рачун због моје вере, Небо је било место где ће спасени да проведу вечност, Пакао је било место тортуре где ће они што нису прихватили Христа да се пеку заувек. Иако су све те ствари имале утицај и додирних тачака са мојим животом, у принципу нису имале ништа са оним што ја стварно јесам. Могао сам само да се питам зашто би Адамов грех имао тако вечне последице? Да ли је могуће да је Бог толико поносан и егоиста да би га толико увредио грех човека? Шта је то грех? Да ли је то кршење Божијег закона, или кршење закона етике? Нисам био задовољан са “теоријом заодовољења” када је реч о искупљењу, а пошто нисам био Лутеран, то значи да нисам био спреман да за све окривим гњев Божији. Са друге стране, нисам имао ни једну властиту теорију која би то све објашњавала.

Открио сам да грех није само пуко кршење правила, него је негирање љубави и самим тим и негација живота. Када сам открио Свету Тројицу, открио сам и истинску природу људског бића, јер је човек створен по обличју тог Бога троједне љубави. Човек је створен као лично биће које је истински људско само ако је вољено и ако воли. Грех није недостатак морала или неспособност да се живи унутар неких правила, него је неспособност да се схвати живот као љубав и заједништво. Људски пад произилази из људске слободне одлуке да одбаци заједништво са Богом, и да се ограничи унутар самосталне и самој себи довољне људске природе. Другим речима казано, грех је слободни избор индивидуалне аутономије. Иронија над иронијама: то што сам проповедао све ове године као основу религије у апсолутној аутономији индивидуалног бића, показало се да је у ствари прародитељски грех!

Индивидуа није личност, него је атитеза личности и негација живота. Из овог угла, грех је побуна против Бога не зато што “вређа Његову част”, него зато што је он негација живота који је Његов дар човеку. У коначној анализи, то је негација Божијег обличја у човеку а тиме и самога Бога. Оно што грех чини трагичним је да је он самоуништавајући. Бог не воли грех, не због тога што грех ради Њему, него због тога што грех ради човеку. Грех самим тим није “мрља на мом рачуну”, него је “дело метафизичког самоубиства.” Људска бића могу да буду индивидуе уколико то желе, са разноразним облицима веза. Уколико се на то одлуче, користећи речник Библије, они су одабрали смрт а не живот, проклетство а не блаженство (5 Мој. 30,19). Они уништавају себе делима метафизичког самоубиства унутар своје изолације што је на известан начин слика самога Пакла. Разумевање суштине греха значи разумевање суштине Пакла. Одрастао сам слушајући проповеди које су буквално описивале ватру и физичку патњу у Паклу. Међутим, у Православљу сам открио визију Пакла која је била далеко више застрашујућа него било шта што сам слушао на тим проповедима из детињства. Пакао је стање у које је душа сама себе поставила тако да није више у стању да прима бескрајну Господњу Љубав, као ни да је узвраћа. Исто важи и за љубав према другим душама. Искористићу речи Достојевског... Пакао је: “Патња бића које није више у стању да воли... И немогуће је ту духовну патњу уклонити јер она не долази споља, него долази изнутра.”

Пакао дакле, није некакво спољно изражена казна и патња, него је унутрашња патња самоизолације. Када се Христ врати са славом, и Бог постане “све у свему” (1 Кор. 15,28), они који су себе изоловали у шуму свог властитог егоизма и за које је “пакао нешто спољно”, суочиће се са мукама Његове вечне присутности. Његово присуство ће бити суд а и казна, јер је Он живот и љубав, онтолошка антитеза самодовољној индивидуалности која царује Протестантизмом. Тог дана неће бити места за скривање, неће бити спаса од Његове горуће присутности, јер је Бог огањ који спаљује (Јев. 12,29). По речима једног од пустињских отаца, “Паклена ватра је љубав Божија.”

Ако се Пакао налази у дубинама људске душе, онда и Царство Божје мора да буде исто тако у дибинама људске душе. Није ли и сам Христос рекао: “Царство је Божје унутра у вама.” (Лука 17,21) У мојим млађим данима, тај цитат ме увек збуњивао. Деловао ми је превише субјективно, а ипак је долазио са усана самог Спаситеља. Међутим, када сам схватио Истину садржану у Православљу, и сусрео се са животворном Светом Тројицом, овај цитат је коначно имао смисла. Небо није космички Дизниленд, него стање потпуног обличја Божијег, у коме смо оригинално и створени.

Ово је потпуно различита слика Неба од оне која се обично приказује у баптистичким црквама. Слушао сам проповеди о Небу које су га углавном описивале као “улице од злата.” Бог и Христос се ту спомињу свега неколико пута. Бог је саградио Небо, а Христос је умро на Крсту како би они који верују у Њега могли ту да доспеју. И то је то! Нема спомињања “преображења у оно исто обличје (Христово) из славе у славу” (2 Кор. 3,18) или узимању “удела у Божјој природи” (2 Пет. 1,4). Целог живота ми је спасење приказивано на негативан начин, како ме је Исус спасао од Пакла и омогућио ми да одем на место које се зове Небо. Он је био брана од те ватре Пакла. Велика је била моја радост када сам открио позитивну страну Хришћанства која је најбоље изречена речима Светог Атанасија, “Бог је постао човек, како би човек могао постати Бог.” Бог је оригинално створио човека по свом обличју како би човек могао да учествује у том савршеном обличју. Христос, који је савршена слика Оца, дошао је не само да исправи оно што је било оштећено човечјим падом, него је дошао и да усаврши човечанство и испуни оригиналну идеју стварања човека. “Христос је обличје Бога што се не види, који је рођен пре сваке твари. Јер кроз Њега би саздано све што је на Небу и на Земљи... Све се кроз Њега и за Њега сазда.” (Кол 1,15-17)

Христос је рекао да је дошао да донесе пуни живот свету. Али који живот? Биолошко постојање? Живот после смрти? Схватио сам да је живот који је Христос донео ништа мање него ли живот Свете Тројице, или прецизније, живот самога Оца који живи вечно у љубави са Својим Сином и Својим Духом. “Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи; И даде му власт и да суди, јер је Син Човјечији.” (Јован 5,25-27) Због тога што је Онај који је умро на Крсту био Син Божији, сам Живот а не само неки недужни човек, Он је сломио једном заувек тиранију људске самодовољности и ослободио нас стега смрти. Кроз Христа човек учествује у самој животворној Светој Тројици, живот који се остварује кроз вечни однос љубави. “А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.” (Јован 17,3)

Након читања те Православне књиге, све друго што сам читао о Православљу је дошло на своје место. Без обзира коју књигу после узео да читам, централна тема је увек била - тројична љубав. Схватио сам да Православље није гомила претпоставки о Богу или добро испланиран теолошки систем. Православље је Истина у потпуном смислу те речи, Истина која ослобађа човека. Архимандрит Василије, старешина манастира на Светој Гори говори о Православљу: “Теологија није философија сама за себе, нити је духовност сама за себе, нити је Црквена администрација сама за себе. Све ове ствари израстају из истог извора литургијског искуства. Сви они делују заједно на Тројичан начин, певајући Тројичну химну свака на свој начин.... Постоји један духовни закон, који има власт над свим небеским и земањским стварима. Све тече и произилази из спознања о Светој Тројици. Све израста из живота Оца, и Сина и Светога Духа, из Крштења у смрт Исуса Христа.”

Мој живот се изменио. Боље речено, учио сам се да гледам на свет новим очима. Схватио сам да је “слобода” коју сам ја толико бранио, није уопште била слобода, него ропство мојим властитим нагонима, оквиру ког сам ја створио, потребама моје несавршене природе, и на крају смрти. Ово сазнање је расло у мени у време када сам започињао своју другу годину на семинару, и када сам био сведок смрти семинара, и наслеђене неспособности Баптиста да схвате Истину која је садржана у Тројичној Љубави.

У уводу књиге Being as Communion, Зизијулас пише: “Да би Црква могла на овај начин да представи (Тројично) постојање, она сама мора да има обличје у коме Бог постоји. Целокупна њена структура мора да одражава тај начин постојања.” Читајући ово, схватио сам да начин на који је Црква организована није произишао из историје нити резултат личног укуса, него је организација морала произаћи из одраза њеног Тројичног архитектонског типа: “Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду.” (Јован 17,21) Све друго је осуђено на пропаст и не може се назвати Црквом. Истина ми је постала потпуно јасна на почетку јесењег семестра 1987. године, када сам својим очима гледао како семинар умире пред мојим очима. Тада сам сазнао зашто ме Господ послао на тај семинар. Био сам бачен у средину баптистичког “светог рата”, и то ме натерало да преиспитам основне претпоставке свог живота као Баптисте. Семинар је био лабораторија у којој сам ја “сецирао” сваки аспект своје слободноцрквене еклисиологије.

Дешавања су доживела свој врхунац за време јесењег састанака спонзора семинара. Фундаменталисти су имали већину на том састанку и правили су брзе потезе како би осигурали своју контролу семинара. Док је састанак трајао, кампус је био у хаосу. Локални мас медији су стигли како би преносили студентски протест и приказали кампус прекривен жутим тракама у знак подршке професорима. Настава је била заборављена јер је будућност семинара постала једина тема разговора. У то време, ја сам већ довољно прочитао и отишао сам предалеко да би бранио традиционалне баптистичке принципе. Сви ти догађаји су ми изгледали веома чудни, скоро као некакво вантелесно искуство. Негде на мом путу, мој ум и срце су престали да буду протестантски, и као да сам одозго, са висине посматрао како се семинар распада.

Слика те недеље се урезала у мој ум једино зато што је приказивала разлоге због којих ја више нисам могао да будем Баптиста, или било који други облик Протестанта. Мајица коју је носио један од студената је имала на себи речи Символ Вере (Creed) написане црним словима окружене са црвеним кругом који је био прекрижен по средини. Тај амблем “истребљивача” Символа Вере сажима у себе слободу протестантских цркава, и јасно приказује разлоге због којих Протестанти не могу да тврде да поседују било какве корене у апостолском Хришћанству. Наравно, осамнаестогодишњак који је написао књигу “Моја прошлост Јужног Баптисте” би вероватно купио такву мајицу. Међутим, четири године универзитета и година дана семинара су ми знатно проширили видике. У јесен 1987. године, сам схватио да мото “Не Символ Вере него Христос”, не само да је био историјски неодржив, него је и интелектуално представљао пропаст.

Ускоро сам схватио и да је сва та “символ-вере-фобија” заправо указивала на далеко већи проблем него што је било одбацивање историјског Хришћанства. Једино интересовање Протестаната није Господ, нити Свето Писмо, нити било шта што би се могло сматрати Истином, него апсолутна независност индивидуе. Та слобода индивидуе је брањена од било ког покушаја увођења стандарда Православља, чак ако би тај стандард био сама Истина. Један Баптиста је написао: “Било које дело Символа Вере нарушава дуготрајно постојеће уверење Баптиста...” У коначној анализи, Истина је оно што свако засебно тврди да јесте, и било који покушај другачије сугестије је нарушавање индивидуалне слободе. Морам да истакнем да је у Конвенцији јужних Баптиста било и часних теолошких либерала. Познавао сам и студенте који су отворено постављали питање безгрешног зачећа Марије Дјеве, и постављали питање Васкрсења физичког тела Христовог. Прочитали су све важне теолошке књиге, али нису били спремни да усвоје ту “стару фундаменталистичку” теологију. Такво неразумевање није потицало од учења професора, али исто тако, ти професори нису ни покушавали да коригују те студенте. Кориговање би значило да је једна особа у праву а друга у криву, што није било исправно. У тој теолошкој демократији, властито теолошко виђење је било исто тако вредно као и виђења других, иако је оно по стандардима историјског хришћанства било изразито јеретичко.

Пала ми је на памет дефиниција цркве Баптиста да то није ништа друго него религијска верзија социјалног уговора. То је група људи са сличним религијским мишљењима који се окупљају заједно са циљем међусобне подршке. Индивидуална независност и слобода асоцијација управља животом цркве. Уколико је неко искључен из црквеног братства, то није било зато што је теологија дотичне особе била погрешна, него зато што остали чланови имају право да одбаце оне са којима не желе да буду у асоцијацији. Када неко приступа баптистичкој цркви, пастор ће обично да упита окупљене да покажу или знак добродошлице или знак одбацивања. Оно што нови члан вероватно не схвата је да је тим чином извршено гласање да ли се прихвата у цркву или не. Овај процес је избио на видело када је неком приликом министар црнац покушао да се придружи цркви Џими Картера у Plains, Georgia. Довољно људи је гласало да се дотични пастор придружи цркви. Картер и неколицина других су напустили цркву из протеста.

Чланство у цркви није зависно о веровањима, нити о Светим Тајнама, него о заједничком договору са групом. Уколико црква не жели да прихвати некога из било којих разлога, ни не мора. Исто тако, уколико нека група унутар цркве није задовољна са тиме како се одвијају ствари у цркви, потпуно су слободни да отворе своју цркву негде у граду на погодном месту. Сви су “слободни”, али да ли је то Црква за коју је Христос говорио да ће да издржи и врата Пакла? Да ли је то Његова пуноћа који све и у свему? Надаље, локална црква може да сарађује са осталим црквама, а може да буде и потпуно независна. Постоји дакле и слобода удруживања са другим групама уколико за то постоји жеља. Све је релативно у односу на жеље индивидуе, да ли да буде индивидуални верник или индивидуални скуп верника.

Баптисти су мењали своје исповедање вере током времена. Рани Баптисти су били Калвинисти и исповедали су двоструку предестинацију. То је трајало све до средине 19. века. Негде успут, Баптисти су усвојили арминијанску теологију конверзије. Да ли је Бог променио своје мишљење? Наравно, НЕ! Баптисти ће први да изјаве како су Символи Вере ништа друго доли симболи. У раном 19. веку, Баптисти су веровали у двоструку предестинацију, у касном 20. веку већина не. У шта ће Баптисти да верују у 21. веку? Није ни чудо што Баптисти имају фобичну реакцију на историјске Символе Вере Православне Цркве. Чињеница да Никејски Символ Вере и остали канони Васељенских Сабора постоје, угрожавају слободу Протестаната. Зашто? Зато што су то носиоци вере која не представља лично мишљење и нису подложни изменама. Садржај тих Символа је претња јер представљају негацију самих темеља Протестантизма – индивидуализма. Онтолошка могућност јединства Цркве је у самом животу Свете Тројице. Таква Тројица дефинишу Цркву као скуп верника у заједништву (саборност), а не индивидуе у асоцијацији. Разлика између ова два концепта је буквално разлика између Неба и Пакла.

Од пролећа 1987. године, почео сам да посећујем Грчку Православну Цркву у Durham-у и Raleigh-у. Моја највећа примедба била је везана за чињеницу да се богослужења обављају на Грчком језику. По савету свештеника у Durham-у, пронашао сам малу парохијску мисију Православне Цркве Америке. Када сам почео да посећујем мисију Светог Григорија у лето 1987. године, мисија није имала свештеника, него је проводила службу углавном читалачке природе вођену од стране лаика, и то у изнајмљеном простору Raleigh YWCA. Успркос таквог окружења и једноставности службе, нешто ме одржавало да поново долазим. Осећао сам добродошлицу и подстрекаван сам да учествујем у служби, али било је и много више од тога. Једноставне мелодије су ми пролазиле кроз главу током недеље и ја сам почињао да жељно исчекујем крај недеље. Окружење је било једноставно, али је било неке узвишености у тим богослужењима, коју нити једна баптистичка црква није могла постићи.

При крају 1987. стигла је вест да ће мисија Св. Григорија да добије свештеника. Отац Владимир и његова породица су постали ревносне слуге Цркве и донели су са собом много ентузијазма. Постао сам активнији у животу мисије, а само присуство свештеника ми је давало могућност да приступим коначном акту приласка Божијој Цркви, и да урадим оно што ми је срце говорило да урадим. Приступање Православној Цркви није као прелазак из једне протестантске деноминације у другу. Било ми је јасно да не постајем Методиста или Презбитеријанац. Требало је да приступим Телу које је тврдило да није ништа друго доли Божије Тело – Црква. Знао сам да уколико приступим том коначном циљу, нема више повратка назад.

Моје колебање је трајало прва два месеца 1988. У мом срцу сам знао да постоји само један прави правац, али унутрашња тенденција да превише драматизујем је допринела да се колебам. Знао сам да за мене постоје само једна отворена врата. Могао сам да пронађем свој унутрашњи мир само у једно, светој, саборној и апостолској Цркви – Православној Цркви. На сам Васкрс 1988. године, моја вера била је коначно запечаћена. Светом Тајном Миропомазања, запечаћен сам са Даром Духа Светога и приступио сам јединству са свим Православним Хришћанима, укључујући и упокојене Свете Оце и Свете Мајке Цркве који су кроз векове верно исповедали веру која је једном предана светима. Све ово наводим из само једног разлога. Да ме Православљу није привукао прелепи изглед храма са динамичким и богатим програмом. Нисам унаоколо трагао за црквом која ће задовољити моје потребе, или која је била у сагласности са мојим стилом живота. Ја сам трагао за Црквом, и нашао сам је у сали за састанке YWCA!

Тврдња Православне Цркве да је једина права Црква не лежи у њеним велелепним храмовима или лепоти богослужења, него на једоставној чињеници да она верно исповеда веру и слави Бога у Духу и Истини. Поглед на секцију “цркве” у директорију бизниса ће показати да постоје небројене деноминације и све тврде да представљају истинско Хришћанство. Ако се погледа даље, мође се видети да свако “велико име” је даље издељено на неколико конкурентних деноминација. Баптиста на пример, има скоро исти број различитих врста колико и врста сладоледа. Постоје: Јужни, Амерички, Национални, Општи, Посебни, Регуларни, Примитивни, Конзервативни, Слободовољни, Независни... Неки од поменутих су стриктни Калвинисти. Неки су стриктни Арминијанци. Јужни не могу да се договоре да ли су ово или оно. И свака од тих група ће тврдити да је Библија једини извор и ауторитет по питањима вере и служења у њиховим црквама.

Ако постоје такве различитости у доктринама унутар самих Баптиста, замислите онда какве тек разлике постоје између главних протестантских деноминација. Постоје велике разлике и у хијерархијама унутар деноминација. Пентекосталци тврде да је крштење Светим Духом одвојено од крштења водом и да се огледа у одређеним даровима као што је говорење непознатим језицима. Неке друге групе као Кампбелити тврде да су дарови Духа Светога престали оног момента када су се Апостоли упокојили. Ипак, све те групе исповедају да је Христос Бог, и користе Библију као извор својих учења. Уколико је то тачно, зашто се никако не могу договорити око тога да ли је Крштење потребно за спасење? Да ли је Христос подељен (1 Кор. 1,13)? Све протестантске деноминације имају своје корене у Реформацији у 16. веку. Неке од њих ће тврдити како постоје још од времена Христа, али те су тврдње апсурдне и немају историјску подлогу. Остаје чињеница да је сваки Протестант на овој планети, без обзира како себе називао и сматрао, духовни наследник Реформатора и њиховог главног принципа – Само Свето Писмо (Sola Scriptura).

Сви Протестанти тврде да тумаче Свето Писмо под утицајем Духа Светога, али резултати су другачији код сваке индивидуе. Једини логични закључак је или се Свети Дух поиграва са тим људима, или је нешто веома погрешно у њиховом теолошком методу. На крају, не могу и Калвинисти и Арминијанци да буду у праву јер је Истина само једна. Проблем Протестаната није недостатак искрености или побожности, него чињеница да су одсечени од контекста у коме је Свето Писмо писано и канонизовано, унутар ког контекста се мора и тумачити. Укратко, одсечени су од живућег апостолског Светог Предања Цркве. Када се Христос вазнео код Оца, иза себе је оставио само једну ствар. Није оставио за собом књигу или упуство за употребу. Није оставио ни школу. Уместо тога, оставио је Тело Своје и послао је Духа Светога да га научи свему. Обећао је стално своје присуство у Телу Свом, који је пуноћа Онога који све испуњава у свему (Ефе. 1,23). Обећао је да ће послати Духа Светога који ће увести Цркву у све Истине (Јован 16,13). Чињеница је да је Црква написала Библију. Библија није створила Цркву. Црква је донела одлуку које књиге ће бити канонизоване а које неће.

Ауторитет Цркве се не ослања на непогрешивост њенох вођа. Таква ствар једноставно не постоји. Ауторитет се изводи из чињенице да је она Тело Христово у коме обитава Дух Свети. Када су се Апостоли окупили као што је и записано у Делима Апостолским, да одлуче шта да раде са Хришћанима из незнабожаца, објавили су своју одлуку кроз речи: “Јер угодно би Светоме Духу и нама” (Дела 15,28). То је ауторитет Цркве – стално присуство Господа кроз дела Духа Светога. Црква је Света Тајна. И више од тога, Црква је Тајна Тројичног Живота. Ауторитет Цркве је дакле, Истина која је у њој садржана. То није тиранија или опасност за човека, јер је то Истина његовог властитог постојања. Она постаје опасност само за оне који више воле аутономију смопостојања за коју смо већ видели да је негација Божијег обличја у коме је човек оригинално и створен.

Зашто сам толико уверен да ће Праославна Црква да сачува апостолску веру све до поновног Христовог доласка? Због тога што је сам Господ обећао да је ни врата Пакла неће надвладати (Мат. 16,18). Уколико би Црква померила своје властите темеље, или не би успешно одбранила веру, она би одступила од Истине њеног Тројичног постојања, и самим тим престала да постоји. Знамо да су многи отпали од Истине и одвојили се од Цркве, и још ће многи да отпадну. Али, Црква сама не може да отпадне. Потпуно је безбожнички тврдити да је Црква обновљена у одрећеном моменту у историји као да је пре тога била изгубљена. Пошто је Црква Тело Христово, и неодвојива је од Главе, са нестанком Тела, нестало би и Главе. “Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека.” (Мат 28,20) То обећање је дато Цркви као Света Тајна Његове присутности. Када се Христос врати са славом, он ће доћи као младожења, не да би узео царства овога света, него Његову чисту младу, Цркву. (Ефе 5,25-27)

Добра вест за савременог човека је да Црква постоји. Апостолска вера, Тројични квасац који ваздиже цели свет је међу нама, “држећи ријеч живота” (Фил. 2,16), и крштавајући у име Оца и Сина и Духа Светога (Мат. 28,19). Црква не мора наново да се проналази, нити се она може створити користећи Нови Завет као шаблон. “Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос” (1 Кор. 3,11). Православна Црква не имитира Цркву Новог Завета, она је Црква Новог Завета. У свету Хришћана подељеним између себе, откриће апостолске заједнице и Тројичног јединства је заиста добра вест. Када сам се суочио са Православном Црквом, суочио сам се са Истином, Истином о Богу, о свету и о себи самоме. Постојала су само два могућа избора. Могао сам да одбацим то што сам научио и вратити се у самодовољност Евангелистичког Протестантизма, или сам могао да се покорим Православној Цркви, и на тај начин пронаћи слободу и живот која долази једино кроз одбацивање себе: “Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати.” (Марко 8,35). Христос се молио да Његови ученици буду једно као што су и Света Тројица једно. Схватио сам да је то могуће једино кроз ту Тројичну групу коју је сам Христос установио, јер је та група Његово Тело, Његова Црква која не може да се одвоји од Главе, самога Христа.

Црква није институција иако она поседује институционалне димензије. Црква није удружење иако су њени чланови људи свих раса који се држе заједно у јединству. Уместо тога, она је “род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен...” (1 Пет. 2,9). Она је тврђава и стуб Истине (1 Тим. 3,5). Она је “благодат Господа Исуса христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа.” (2 Кор. 13,13)